EKSKLUZIVNO: KRISTIJAN BENEDETI, POZORIŠNI REDITELJ

Varvarstvo se širi Evropom

Reditelja Kristijana Benedetija sam najpre upitao kako je otkrio tekst:
- Bio sam u Rumuniji, kao član žirija festivala u Pjotranjemcu i video predstave “Porodične priče” i “Beogradsku trilogiju”. Odmah sam poželo da upoznam autora, šta je još napisao; uputili su me na “Pad” i “Supermarket”. Poželeo sam da postavim taj čudesan komad čim sam ga pročitao.
Šta je u tekstu Biljane Srbljanović privuklo vašu rediteljsku pažnju ?
- Pre svega temeljitost njene dramske reči, apsolutno poznavanje pozorišta. Ima, na izvestan način, istu temeljitost kao Sara Kejn. Ima krajnje nepomirljiv politički pogled, potom, nešto što oduvek izaziva moje interesovanje - umeće pripovedanja: s jedne strane osećaj da se ispriča događaj u njegovoj jednostavnosti, s druge, osećaj za širi kontekst, istoriju, našu istoriju. Glavni junak “Supermarketa” Leo Švarc, poseduje svojevrsnu istorijsku svest, ali je neminovno suočen sa zbivanjima koja se ponavljaju, istorijom koja odbija da se nastavi, i u kojoj Švarc više nije u stanju da upiše svoju sudbinu.
Nalazimo se u trenutku u kojem su nadolazeće generacije izgubile svest o istoriji. S jedne strane na nivou izlaganja, koje, izmrvljeno, liči na TV-spotove sa 300 slika u minuti, i u kojem je nemoguće pronaći smisao: pored hamburgera je bomba... S druge strane, ukoliko želimo da saznamo odakle dolazimo i ko smo, ili da odgovorimo na pitanje koje se postavlja u komadu “Šta se dogodilo 9. novembra”, “Šta predstavlja pad Berlinskog zida”, današnji klinci odgovaraju: “Bio jednom jedan zid pa se srušio!” Kao da se radi o beznačajnoj anegdoti. Suočeni smo sa gubitkom pamćenja, voljnim ili slučajnim, ne znam, ali koje postavlja ozbiljno pitanje budućnosti naše civilizacije.
To me je fasciniralo, jer Biljana to izlaže s izuzetnom preciznošću. Opčinjena je tom osobom, Leom Švarcom, alijas Leonidom Crnojevićem, nekadašnjim disidentom koji se danas, kao izbeglica na Zapadu, posmatra u ogledalu, pokušava da vidi svet preko ogledala, ali postaje ono što vidi. I to je vrlo interesantno! S jedne strane Zapad viđen očima Istoka, ali i slika šta sam taj Istok polako postaje. Ili je već postao. To sam shvatio kada sam bio u Rumuniji; jedina briga je trgovina, lova, trgovina koja se smešta u međuprostor između love i pornografije. Istovremeno, ekonomsko varvarstvo se širi celom Evropom, tako da se skoro briše razlika između Istoka i Zapada. Preostaje razlika između onih koji imaju novca i onih koji ga nemaju. Krajnje siromaštvo s jedne, i preveliko bogatstvo s druge. Za mene, taj gubitak identiteta i pamćenja je opasan, jer se bez njih nalazimo u provaliji besmisla.
Da li je vaše pozorište političko ?
- Mislim da je taj angažman u suštini pozorišta. Kako kaže Edvard Bond, “teatar je u srcu demokratije”, jer je prostor u kojem možeš pokušati da ljudima pružiš mogućnost da bolje shvate sebe i bolje shvate svet i njegovo funkcionisanje. Za mene, demokratija je mogućnost razumevanja; pravo glasa je jedan od elemenata demokratije, ali glasanjem demokratija se ne uspostavlja. Već razumevanjem.
Vaša pozorišna karijera i rad nisu tipični za savremeno francusko pozorište. Možete li nam ukratko ispričati svoj pozorišni put ?
- Kao vrlo mlad, pohađao sam glumačku školu u Marseju, pa pariski Konzervatorijum, gde sam bio đak Antoana Viteza. Potom sam susreo Otomara Krejču i bio njegov asistent. Od njega sam naučio režiju. Sa Krejčom sa radio u Belgiji, Francuskoj i nešto u Italiji. Časove režije mi je davao u svom stanu u Pragu, još u vreme komunističkog režima... Kuća je bila okružena policajcima. Bilo je čudno da sarađujem sa nekim ko zvanično u svojoj zemlji nije postojao kao pozorišna ličnost.
Potom sam radio u Mađarskoj, pa u Moskvi sa Vasiljevom, dok još nije bio u modi. Po povratku u Francusku osnovao sam Pozorišni studio, po ugledu na ruske. Znači vrlo jednostavnu i laku produkcijsku strukturu sa udarnom grupom glumaca, većinom mladih, jer sam naučio da za ozbiljan projekat nije dovoljno okupiti najbolje glumce, da je neophodno da se trupa stvara kroz zajedničko iskustvo, eksperimentisanjem i istraživanjem. Na taj način sam u Pozorišnom studiju obučavao glumce. Onda smo pronašli taj prostor, nekadašnji vinski podrum u Alforvilu koji smo preuredili u pozorište jer mi se činilo da pozorišne kuće u kojima je trebalo da radim pripadaju prošlom vremenu. Oduvek su se pozorišta gradila za potrebe savremene dramaturgije, samo mi, čudno, u 21. veku nastavljamo da radimo u pozorišnim prostorima 19. veka. Savremena dramska dela se teško upisuju u tradicionalna pozorišna zdanja. Zajedno sa glumcima smo izgradili to pozorište koje liči na nas, u kojem možemo da radimo na savremenom repertoaru, i u kojem se publika prijatnije oseća, pomalo kao kod kuće.