|
vojvodina.com
arhiva
|
P(R)OZORIŠTE
Izvinite, a šta je to pozorište?
Teatrolozi i pozorišni kritičari gotovo po pravilu s prezirom gledaju na anegdote kao potencijalni materijal na osnovu kojeg je moguće suditi o akterima pozorišnog života i njihovom umeću. Anegdote su, vele teoretičari, deo pozorišnog folklora, ugrađene su u mitologiju teatra i u krajnjoj liniji glorifikuju para-teatarsku dimenziju pozorišta a zamagljuju pravi pogled na umetnost. I mada je znatan deo teatrološke građe koja svedoči o glumcima kakvi su Pera Dobrinović, Dobrica Milutinović, Čiča Ilija Stanojević, Toša Jovanović, Vela Nigrinova, Milorad Gavrilović, Žanka Stokić, pa i Branislav Nušić, satkan od anegdota (koje su upravo teatrolozima omogućile da rekonstruišu ne samo životne sudbine većine ovih pozorištnika, nego i dođu do zaključaka vezanih za njihovu umetnost), s kritičarima i teoretičarima nije uputno raspravljati, pogotovo o temama prema kojima oni osećaju naglašenu odvratnost.
Pa ipak, anegdota svežijeg datuma mogla bi da ponudi odgovor na pitanje zašto teoretičari preziru anegdote, ali i obrnuto da pokaže zašto ih glumci i drugi pozorišni stvaraoci toliko vole.
Ne jednom od naših mnogobrojnih pozorišnih festivala, u kasnim večernjim satima, posle odigrane predstave, u kafanu koju je već zaposela grupa glumaca ušli su ugledni kritičari i teatrolozi. I premda nije bilo razloga da ove dve grupe budu u konfliktu, jedan od glumaca priđe grupi teatrologa, unese se u lice jednog od njih, onom najuglednijem, značajno ga pogleda i upita: “Hoćete li, molim vas, da mi odgovorite na pitanje koje me već duže vremena muči. Naime, šta je to pozorište?”
Pitanje je, razume se, u svakom pogledu bilo više nego provokativno, i s obzirom na to da ga je postavio iskusni glumac, jedan od naših najboljih, ali i s obzirom na to da je postavljeno dugogodišnjem profesoru fakulteta na kojem se školuju glumci, reditelji, dramaturzi, prvorazrednom domaćem teatrologu međunarodne reputacije.
I kao što se u sličnim prilikama događa u kaubojskim filmovima, u kafani u kojoj su se sreli umetnici i teoretičari tog časa je sve zamrlo. Jer, pala je teška reč, i sada su svi čekali kako će na provokaciju reagovati osoba kojoj je pitanje upućeno. Teatrolog je obamro, a glumac ga je mrko gledao, tišina je prerastala u mučni tajac. A tada glumac ponovi svoje pitanje: “Ne, zaista, recite mi šta je to pozorište”.
No, ovog puta glumčev glas se značajno promenio, u njemu više nije bilo ironije, a na licu mu se ukazao blag osmeh. NJegovo pitanje je sada zvučalo iskreno, čisto i nevino kao da ga postavlja bezazleno dete. Tenzija je odmah splasnula, u kafani ponovo nastade žamor…
Pitanje o tome šta je pozorište ponovo je ostalo bez odgovora, osim ako kao odgovor ne prihvatimo glumčevu demonstraciju, prividno dečju igru, a u stvari njegovo đavolje poigravanje na samoj ivici noža, igrariju koja je namah postala anegdota, deo legende…
|
|
|
LIKOVNI ŽIVOT
Metafora drvenog kubusa
Konceptualno osmišljenom postavkom objekata od drveta u Muzeju savremene likovne umetnosti u Novom Sadu predstavlja se Zoran Jovanović (1957), čije likovno stvaralaštvo se do sada kretalo u domenu slikarstva. Ovaj svojevrstan iskorak iz dosadašnje prakse, koji traje već nekoliko godina, obeležen je jasnim angažmanom u smislu otkrivanja civilizacijskih stranputica, devijacija i nelagodnosti koje prate savremeni svet. Kao osnovni materijal i simbol Jovanović uzima drvo, stare ispucale grede koje modifikuje na različite načine, većinom ih formirajući u kocke i kubuse. Kubus kao paradigma traga ljudske inteligencije u prirodi Jovanoviću služi kao očigledna manifestacija sukoba prirodnog i artificijelnog.
Sredinom galerije autor je postavio čitav niz vertikalnih kubusa nastalih rezanjem starih greda. Mimohod kraj ovih ostataka isečenih stabala svojom jednostavnošću i čistim govorom materijala deluje potresno. Na kubusima uočavamo tragove života, godove i pukotine, svedoke promena u prirodi. Na samom ulazu u galeriju autor je postavio kubus nastao od ogromnog panja, stranica preko 60 centimetara, koji ovu “priču” sasvim jasno podvlači.
Paralelno sa pomenutim nizom, bliže zidu galerije Jovanović postavlja još jedan red objekata - drvene kubuse presvučene limom, sa mnoštvom ukucanih eksera, kao simbolom ljudske aktivnosti i poretka. Ovi artefakti variraju u dimenzijama, patinama na metalu, međuodnosima, sugerišući svojevrsno nasilje, čak torturu, kao posledicu nametanja logike utilitarnosti, dekoracije ili bilo kakvog izgovora za ljudsku intervenciju na prirodi.
Konačno, treći niz objekata postavljen je na zid galerije, i predstavlja potpuno veštačke artefakte. To su metalni rešetkasti kavezi, njih tridesetak u nizu, koji deluju veoma preteće. Zoran Jovanović svojom ambijentalnom postavkom postiže snažan utisak, a minimalističkim jezikom pruža mogućnost gledaocu da meditivnim pristupom stekne odnos prema čitavom kompleksu civilizacijskih pitanja.
|
|
vrh strane
|
|