Gala koncert u Novosadskoj sinagogi

  UZ PRVI TRIJENALE TAPISERIJE U NOVOM SADU

  Prostorna poema

  Prva trijenalna izložba bi se mogla smatrati tek rezimeom bogate i raznovrsne produkcije tapiserije kod nas, ali i naznakom početka jednog novog odnosa prema ovoj disciplini

  Prošlog meseca prisustvovali smo velikom početku - trenutku rađanja jednog novog života, od koga očekujemo da nam daruje mnoge radosti, velika iznenađenja, punoću estetskog doživljaja, a sve to kroz susrete sa umetničkim ostvarenjima posebnih taktilnih, vizuelnih i emotivnih svojstava i reminescencija. Tapiserija u fokusu našeg interesovanja, ovim Trijenalom otvorenim u Novom Sadu, dobija veliku šansu da se feniksovski ponovo nađe kao važna karika u našim životima i da pomogne, još jednom, da se premoste one, tako nasilno, veštački i rogobatno nametnute međe koje razdvajaju umetnosti, naterujući ih u atare “čistog” ili “primenjenog”.
Tapiserija je možda najvitalniji primer umetničke discipline, koju nisu zaustavile u njenoj ekspanzivnoj razvojnoj putanji, ni prostor, ni vreme, ni materijal, ni tehnički postupak. Pa čak ni konfuzija oko identiteta! Od nekadašnje, tačnije davnašnje namene da bezmernim prostorijama obezbedi meru intimnosti i toplotu doma, pa preko čisto ukrasnih ili, pak, kultnih predmeta rituala, sve do tkanih slika, na kojima se pre svega, i čak isključivo, ogledaju čisto likovni kvaliteti, tapiserija je prešla mnoge puteve i razmeđa. Danas njene nekadašnje raspoznatljive rodove - uobičajeni vertikalni i horizontalni razboj - možemo čitati više kao simboliku mogućnosti neograničenog rasprostiranja i razvoja tapiserije u svim pravcima idejnih zahvata i mentalnih zahteva stvaralaca, ali i pragmatičnih određenja vremena - sve do sadašnje neprepoznatljivosti njene nekadašnje tradicionalne strogosti... U istom smislu se i dva osnovna principa njenog klasičnog postojanja - osnova i potka - sada mogu smatrati tek polazištem za raznovrsne ponude, ideje, znanja, umeća, dovitljovosti, domišljatosti mašte savremenih umetnika tapiserije. Ono što, pak, ova umetnička grana nikada nije izneverila jeste izvesnost da ona odista i uvek izražava poetiku prostora, drugim rečima - da diše sa prostorom, da je njegova prostorna poema.
Svojim magičnim dodirom ruke, tkalja običnu nit preobražava u Arijadninu nit sudbine. I mada je istinita konstatacija da u dalekoj tradiciji naše kulture tapiserija nema duboke korene, kao što je, uostalom, nema ni skulptura, ipak se i savremena tapiserija mogla osloniti na iskustva izvanrednog bogatstva narodskog tkanja. Tragovi iskonskih mitova i legendi, na koje se često nadovezuju naši savremeni umetnici, i tačnije, veliki broj naših umetnica, grade kroz raznovrsne tkane forme svoja slojevita značenja, obogaćujući modernu likovnu zamisao bezvremenim vizijama u materijalu, tako podatnom ruci i razboju. O tome, na izvestan način u predgovoru kataloga ovog Trijenala piše i dr Mirjana Teofanović, poznati stručnjak u ovoj oblasti.
Osnivajući Atelje 61 pre četrdeset godina, naš veliki umetnik Boško Petrović je svakako imao na umu potrebu da se rezultati kolektivnog rada predstavljaju na smotrama, koje bi bile prava stimulacija za okupljanje najboljih stvaralaca, ne samo iz naše okoline, već i iz celog sveta. Zbog toga sam uverena da bi on bio duboko zahvalan Nadi Adžić i celoj mladoj i poletnoj ekipi Ateljea 61 što su pokrenule inicijativu da Novi Sad dobije ovako reprezentativno Trijenale sa četrdeset autora različitih generacija, stilskih usmerenja, korišćenih tehnika i materijala, ali jedinstvenih po tome što se kroz njih prelama ljubav prema tapiseriji i osećaj za značaj tapiserije kao posebnog, gotovo večnog govora umetnika.
Prva trijenalna izložba bi se mogla smatrati tek rezimeom bogate i raznovrsne produkcije tapiserije kod nas, ali i naznakom početka jednog novog odnosa prema ovoj disciplini i to upravo u Novom Sadu koji je imao razumevanja i pre četrdeset godina da podrži osnivanje Ateljea i da mu pomogne da pronađe svoj profil i da ne samo sačuva, već i izbrusi svoj karakter. U njemu se prelamaju različite, vitalne ideje o savremenim mogućnostima razvoja tapiserije i na tim razmišljanjima će se graditi buduće manifestacije posvećene ovoj disciplini, svakako sa preciznijom i izoštrenijom koncepcijom. a ona će svakako pratiti svoje vreme, sa svim ponudama i zahtevima stvaralaca pre svega, ali i potencijalnih korisnika, od kojih u velikoj meri zavisi i opstanak tapiserije. Zbog toga duboko i iskreno verujem da će upravo ovako fleksibilno postavljen Trijenale tapiserije doneti velike vrednosti i prava iznenađenja, da će doprineti brušenju kriterijuma u ovoj oblasti, kao i da će pomoći da se prošireno polje ove discipline u našoj sredini prima sa razumevanjem i podrškom, kakvu veliki umetnici velikih ideja i zaslužuju.

  Irina Subotić