|
TETOVAŽA – SIMBOL SLOBODE ILI DOŽIVOTNA ROBIJA?
Šara se primila na srpskoj koži
Mnogi tetoviranje, pirsing i druge metode ulepšavanja još uvek poistovecuju s devijantnim ponašanjem, odnosno podgrupama koje svojim postupcima koketiraju izmedu društveno prihvacenih i normi na ivici zakona. Svima njima, pre ulaska u 21. vek, predstoji još i dugo putovanje kroz devedesete godine prošlog, koje su, stavljajuci u prvi plan individualne slobode i prava u velikoj meri promenile sliku sveta na koju smo do tada bili navikli. Jer, danas to rade svi. Tetoviraju se mladi, stari, gospode, kao i one „lake”, „poštena inteligencija”, kao i obicna balavurdija.
– Poslednja decenija prošlog veka donela nam je zapravo potpuno brisanje granica medu potkulturnim grupama; od tada je sve dozvoljeno, slobode pojedinca su stavljene u prvi plan, a svako zarad izgradnje individualnog, licnog stila može slobodno i po sopstvenom izboru da kombinuje sve ono što je do tada bilo zasebno obeležje pojedinacnih supkultura – kaže za „Dnevnik” sociolog Žolt Lazar. – Drugim recima, nekada je bilo jednostavno, s obzirom na stil odevanja i muziku koju neko sluša, za kratko vreme odrediti kojoj društvenoj podgrupi on pripada. Znalo se tacno i ko su pankeri i ko su hipici, kako se oblace i šta slušaju rokeri, skinhedsi, šminkeri, dizelaši... Danas je, s druge strane, potpuno nemoguce na osnovu toga što neki mladic ima obrijanu glavu odrediti da li je u pitanju skinheds ili narodnjak. Slicnu sudbinu doživela je i tetovaža, ukras nekada rezervisan iskljucivo za izolovane grupe, a danas sveprisutni modni trend, podjednako prisutan kako kod pojedinaca „problematicnog” ponašanja, tako i kod savremenih uzora i idola kao što su sportisti, glumci, manekeni, pevaci...
A na svoj put od društvenih margina pa do „mejnstrima” tetovaža je, kako smo mogli da cujemo, krenula iz Polinezije. I sama rec je „uvezena” iz polinežanskog jezika i u izvornom znacenju odnosi se na razne oblike ukrašavanja. Na evropski kontinent je tokom sedamnaestog, osamnaestog i devetnaestog veka donose mnogobrojni misionari, pri cemu se ovaj uvozni artikal najbrže i najbolje „primao” kod izolovanih grupa, medu kojima su prednjacili mornari i zatvorenici. Kasnije im se pridružuju i razne druge grupe manje prihvacenih, siromašnijih i neretko ljudi u manjoj ili vecoj meri društveno neprihvatljivog ponašanja, koji su ovim „rucnim radom” želeli da iskažu svoj bunt i neslaganje s pravilima igre društva ciji su i sami bili clan. Ovde svakako nije zgoreg podsetiti na jednu specificnost prostora nekadašnje SFRJ – sada vec cuvene „JNA tetovaže”, koje su na ovim prostorima „harale” tokom više decenija prošlog veka.
Prilicno bolno ukrašavanje tela kako bi se crtežom ili tekstom za sva vremena izrazila pripadnost odredenom, prvo klanu a potom podgrupi, u dvadesetom veku zamenjeno je najcešce prostim kopiranjem mustri koje preko medija promovišu savremeni „heroji” – lica s naslovnih strana, ciji izgled i ponašanje postaju željeni model za vecinu konzumenata. Tako se danas neretko dešava da mnogi ni ne znaju šta je neki od popularnih i „trendi” simbola nekada oznacavao; jednostavno, to je moderno, a samim tim i više nego poželjno. I to je sve što je u celoj prici za njih važno. Pri tom, mnogi zaboravljaju na kategoriju „vecnosti”, koja je sastavni deo price o tetovaži, tako da vremenom ono što je u prvom trenutku bio izraz njihove velike slobode – u narednom zapravo postaje njihova najveca, možemo slobodno da kažemo i doživotna robija. I tako tatu za mnoge prerasta u preteški balast, a izbockana srca, zmajevi, imena voljenih osoba i tribali – nešto poput neizlecive kožne bolesti, koju, kada prode vreme srece, ljubavi i ponosnog paradiranja, sramežljivo skrivaju od tudih pogleda.
Cena
Majstori tatua isticu da je tetovaža neprofitabilna i da oni svoj posao rade pre svega iz ljubavi i cistog entuzijazma. Navode da je cena za tatu velicine kutije cigareta 50-60 evra, a da je za tetovažu te velicine potrebno izmedu 4 i 6 sati rada u zavisnosti od tipa kože. Takode isticu da za sve majstore tatua važi pravilo da leti izbegavaju tetoviranje jer koža ogrubi od sunca i vode, pa mnogo teže prima boju. Najviše tetovaža radi se s proleca i pocetkom leta jer se ljudi tada sete da ponovo dolazi “golišavo” vreme.
Najcešce se kod muškaraca “radi” rame, plecka ili leda, dok je kod devojaka sve popularniji tatu na donjem delu leda. Muškarci preferiraju zmajeve, a devojke najcešce biraju cvece ili leptire.
|
– Glavna karakteristika postmodernog društva dvadesetog veka svakako je relativizacija sistema vrednosti, „cvetanje” individualnih sloboda, a ne može se prevideti ni sve prisutnija narcisticka kultura u kojoj je, zarad lepog lica i zgodnog tela, bezmalo sve dozvoljeno –kaže Lazar. – Savremeno doba karakteriše svojevrsna opsednutost telom, koja zapocinje pojacanim interesom za razne oblike rekreacije, odnosno vidove zatezanja tela i definisanja mišica, a u nastavku imamo pojavu da je vreme kada su jedino glumice imale tu cast da nose epitet lepotica, danas daleko iza nas. Jer, moderno društvo, osim što postavlja vrlo visoke estetske standarde, nudi i pravo malo bogatstvo mogucnosti za njihovo dostizanje.
Medutim, danas je u svetu potpunog pluralizma demokratskih stilova i sve prisutnije ekonomske, kulturne i svake druge globalizacije, vrlo teško odrediti granicu kada je nešto dovoljno lepo. Stoga i ne cudi da se prelepo izvajano telo dalje ulepšava još lepšim slicicama, što je u meduvremenu postala prava decija igrarija prema ostalim „tehnicki i tehnološki unapredenijim” mogucnostima ulepšavanja, koje sve cešce svoj maksimum imaju na operacionom stolu. Naravno, i u vremenu velikih sloboda neka pravila i dalje postoje. Medutim, za neke ona se gotovo iskljucivo ticu toga šta je više, odnosno, manje u trendu. A biti „trendi” i u prepoznatljivom individualnom fazonu za jednu od posledica ima i vrlo raširenu pojavu povlacenja i kapitulacije bilo kakvog osecaja stida, koji se sve samo ne stidljivo povlaci pred najezdom modnih diktata.
– Najlepše u vezi s vremenom u kojem živimo jesu velike slobode pojedinaca, a problem nastaje kada se uzme u razmatranje sve ucestalija pojava izjednacavanja integralnih s dezintegralnim sistemima vrednosti, odnosno kada se, recimo, zapitamo šta je s klasicnim razlikovanjem dobra i zla – rekao je na kraju Lazar. – Jer, zapadna je civilizacija na svom putu u zaštiti prava individualaca stigla dotle da je danas dozvoljeno sve što ne ugrožava prava i slobode drugog pojedinca. To, kao jednu od posledica, neretko ima i to da je Deklaracija Ujedinjenih nacija iz 1948. godine danas naprosto pretesan okvir za sva pitanja o ljudskim pravima i slobodama koje namece moderno društvo, u kojem je problem sukoba prava i sloboda jednog pojedinca u odnosu na prava i slobode drugog sve cešca pojava. Konkretno, kada je o tetovažama rec, s jedne strane imamo slobodu izražavanja pojedinca kroz odredenu sliku ili simbol, a s druge, pravo drugog pojedinca i kolektiva da se zaštiti od negativnih sadržaja koji podsticu ili izazivaju nasilje ili vredaju tude osecaje i uverenja.
|