|
PRICE IZ NOVOG VEKA
Petparacke price
Piše: Đorde Randelj
Kome je to još uvek „i jedna jedina decja suza važnija od Ajnštajnove teorije relativiteta“? Da ne slušam svojim ušima i da ne gledam, odnosno citam ocima svojim carnim, ne bih poverovao da zlosrecno 20. stolece, najgore od svih prethodnih u istoriji ljudskog roda – do ovog u kojem upravo preživljavamo ili ne preživljavamo – može da smetne s uma cak i takvu evandeosku recenicu, koju niko zdrav ne bi datirao u poslednji vek da se u njoj i sam Ajnštajn eksplicitno ne spominje. Što rece onaj pokojni Slobodan Đuric u TV igri „Ženidba Milica Barjaktar(evic)a“ (tj. “Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo”) – „E, da mi je ovo neko pricao, ja bih mu otvoreno rekao: ’Ala lažeš’”.
Ne lažem, dragi moji, ne – ne lažem, nažalost. I na sramotu, celom svetu. Jer bilo je, pa je i to prošlo, držali su decu, i majke, i ucitelje, i uciteljice, njih hiljadu i sto, i još mnogo preko toga, još njih 80, i pobili ih skoro pola, 156 dece i 182 odrasla, pobili ih dušmani, pola ih je još po bolnicama, a i oni što su vec kod kuce, bolni su i ostace doveka… nikad više ona deca, i nikad više oni ljudi. A sve se to u 21. veku zaboravi vec koliko prekosutra, kao oni Bodlerovi „lanjski snegovi“ i svet se i dalje okrece oko sopstvenog debelog i mekanog stomaka, gnjilog i gnjecavog, i ja treba da gledam i slušam, kao i svi vi, dragi moji saputnici i sapatnici, Bogoljubovu i Milankinu pesmu i radikalska svecana obecanja, da „pevam i kad bih plakati htio“.
Pa zar na ovom svetu više zaista nema ni toliko ostatkovih ostataka stida (a „stid je vec revolucija“) da se posle one biblijske tragedije u Ruskoj Federaciji braca Amerikanci, prema NJIHOVOM nepodeljenom mišljenju jedini ovlašceni cuvari i poslednji branioci demokratije, oglašavaju jedino protestom prema cvrstom ruskom stavu prema teroristima? Oni se, valjda, za sve pitaju, oni najbolje znaju, oni znaju da je trebalo pregovarati u Osetiji, samo im nešto baš ne godi rusko kontrapitanje: „A što vi ne pregovarate s Osamom bin Ladenom? Lepo ga pozovete i pitate kakvi su njegovi zahtevi, ispunite ih, ili ih ne ispunite, pa ga onda lako smirite i mirna Backa. Tj. mirna Amerika!“ (Kakva me sad Backa odjedared spominje?)
Pa ce oni onda reci da je to s Bin Ladenom njihova stvar i – bice u pravu. I da ne treba Rusi da im sole pamet – i bice u pravu. A zašto onda oni sole pamet drugima? „E, to je nešto sasvim drugo“, odgovorice vam Klintonovo-Bušovo-Kerijeva administracija i što je najsmešnije, i najcrnje – opet ce biti u pravu. To se sad zove – politika dvostrukih aršina, a nekad se zvalo „kad dvojica rade isto, to nije isto.“ Pa kad Rusi upadnu u Avganistan, onda se uzbuni ceo svet i pola sveta ne dode na Olimpijadu u Moskvi (1980), a kad Amerikanci pregaze Irak, onda je to cuvanje americkih interesa na 12.000 kilometara daleko od SAD. Nije nikakvo opravdanje, Bože sacuvaj, ali Avganistan je Rusima ipak bio susedna država. On, medutim, nije pravio oružje za masovno uništenje, kao onaj zloglasni Irak, predvoden još zloglasnijim Sadamom. Zbog cega je Amerika i udarila po njemu i po svom njegovom narodu.
Pa se i to zaboravilo. Komunisti bi rekli: „u hodu“. Oružjem za masovno uništenje napadnuta je jedna daleka zemlja na Bliskom istoku zbog posedovanja oružja za masovno uništenje. U toj zemlji, pokazalo se (ali ne i priznalo), nije bilo nikakvog oružja za masovno uništenje, tako da Sjedinjene Države do daljnjeg ostaju jedina država s oružjem za masovno uništenje. Što se potvrdilo ne samo kad su ono udarili na Irak nego i koju godinu ranije, kad su udarili po Novom Sadu jer mi odavde proterujemo Šiptare. Masovno ih preseljavamo. Mada je moj sladoleyija u Kacu bio Makedonac. Iz Gostivara. A nešto mi baš i ne nedostaje, nisam ja više mali. Pa mi se danas nekako više svida ona pivska pena na brkovima Laze Ristovskog. Setite se samo s kakvih se plavušinih usta ona tamo stvorila! E, to da je meni! Mislim na – pivo.
A na šta ste vi pomislili?
I kad sve to ružno danas lepo poredam, pomislim nacas da su sve tragedije antickih razmera olako pretocile u petparacke price. Kao kod Tarantina. On je danas pravi, autenticni vesnik (evangelikos, jevandelista, donosilac vesti) 21. veka. Ako Amerikanci pate od islamskog terora, krivi su teroristi, ako Rusi dožive najkrvaviji školski cas u svojoj hiljadugodišnjoj istoriji od tih istih islamskih terorista – krivi su Rusi. Željeznaja logika. Ako Miloševic nece advokate dok optužba ima rec, ne mora, ako nece kad na red dode NJEGOVA odbrana, mora. Ako mu ne nametnu advokate zato što vreda sud (prvo zapovede da to sad mora, pa onda koliko sutra da možda i ne mora), onda ce vec prekosutra izmisliti da ipak mora, ali iz sasvim drugog razloga. Jer sad ne može sam da se brani – zbog bolesti. Pa pošto se u startu racuna s tim da smo svi mi blesavi, onda se zaboravi notorna pravna cinjenica da ako dokažu bolest optuženog, onda nemaju ni optuženog, a ne onog koji bi optuženog, tj. samog sebe, branio. A ako optuženog imaju, onda ON ima pravo da bira lekare i ON da odredi svoje advokate odbrane. I pazite, dobro pazite šta cu vam sad reci: jedini nacin da Stiven Kej ispadne heroj i mangup u britanskom poimanju tih yentlmenskih atributa je da kod Haškog suda, a u najprecem interesu svog klijenta S. Miloševica, na sve moguce nacine poradi na opozivanju odluke o svom sopstvenom imenovanju i tako omoguci svom klijentu da se brani sam. Što je njegovom klijentu trenutno jedini cilj. Ima logike, zar ne?
A sve ostalo su i dalje Tarantinove i tarantinovske petparacke price, a narocito Karicevo guslanje da narod ima da bude gospodar, a vlast njegov sluga, kao da se on razume u sluge i gospodare, kao da je mesecima i godinama svako jutro pio kafu s komšijama na Dedinju, a komšije mu bili dr Mira Markovic i njena bolja polovina. („Po rodovima njihovijem poznacete ih“. Jevandelje po Mateju, 7. 16).
Ili ona Tomina parola pred predsednicke izbore da je „sam protiv svih“, koju tako zdušno, a u nedostatku bilo kakvog zglavnijeg argumenta, ideje, plana i programa, rabe i habaju i Sale Vucic u Beogradu i Maja u Novom Sadu. Zašto je „naša Maja“ vazda sama – necu više da ulazim u temu, ali me zaista rasplace vecito placni, tužni i nesrecni Aca Vucic, dojucerašnji ratni ministar informisanja kod Slobodana Miloševica. Što ja nisam tako sam kao Vucic? Nego kad ga vidim na TV ekranu i shvatim šta sve samoca može da napravi od coveka, ja svakog jutra kao bez duše pojurim do coška i platim 15 dinara, samo da bar pola sata budem u društvu dvestotinak sugradana u gradskom autobusu. Pa sam posle miran, letnji dan do podne. I to tako – 35 godina. Zasad.
A da je Vucic sam – sam je, i da je sam protiv sviju – jeste, priznajem, i to rado, sam je cak i s 26 odsto srpskih glasaca za njegovu stranku. Sam je bio, i „sirak tužni bez ide ikoga“ i 9. marta 1991. godine jer su svi ostali bili na prvim antikomunistickim demonstracijama posle Drugog svetskog rata, sam je bio i 1996. kad je cela Evropa bila s nama u šetnji samo da se spasemo ako poništimo bar neke Slobine izborne krade, sam je bio i kad su nas bombardovali – on je sedeo u Vladi Mirka Marjanovica – sam je bio i kad nas je milion došlo u Beograd 5. oktobra da srušimo poslednju evropsku tiraniju… Sam je bio kad god su nas Slobini i njegovi „lemali“ ko volove u kupusu, pa što ne bi i danas bio sam? A nije. Ipak nije. Ne svojom krivicom. Nego krivicom nas što smo pamcenje vežbali na petparackim pricama, koje su i pisane da traju jedan dan. Pa izvetre. Kao i lanjski snegovi.
J edino je u pravu kad kaže da je sva srpska štampa listom protiv radikala. Ali tom notornom istinom, možda i jedinom koju u poslednje vreme izgovara, ne bi trebalo baš preterano da maše. Možda se narod zapita – a zašto su baš svi novinari protiv njih?
Jer novinare ipak odnekud bije glas da su bolje informisani od „obicnih“ gradana.
|