|
PRICE IZ NOVOG VEKA
Kad porastem bicu Čeh
Piše:Djordje Randjelj
Da li se slucajno secate gde ste bili 12. marta prošle godine – negde oko podne? Ja se eto sasvim slucajno secam, jer je u to vreme na televiziji javljeno da je u Beogradu pucano na prvog i najvažnijeg coveka velikog i dugo ocekivanog demokratskog prevrata u mojoj otaybini, predsednika Demokratske stranke a konacno i aktuelnog srpskog premijera dr Zorana Đindica. Da bi sat kasnije bilo javljeno i da je premijer podlegao povredama, tj. umro u bolnici. Secam se jer je bio radni dan – gotovo sam siguran da je bila sreda – i sedeo sam u svojoj kancelariji, gde su se kroz koji minut skupile i sve kolege iz firme i nemo smo i uzrujano iz minuta u minut pratili sve što se dogada, tj. u tim trenucima uglavnom - sve šta se javlja. Bio sam na poslu, dakle, kao i sav normalan svet radnog dana oko podne, a jedan nežan covek, lirska duša sa završenom srednjom muzickom školom, brižni otac porodice, igrao se s decom. Jedan poznati beogradski lik poznat po simpaticnom nadimku Legija, eto, cuvao je decu, dok je supruga verovatno obijala pragove raznih prodavnica, mini i maksi-marketa, butika i parfimerija nudeci im “Oriflejm” kozmetiku ili krcmila neki švercovani starež na buvljaku jer ta decica koju brižni tata upravo cuva i peva im (onako muzicki obrazovan) decje pesmice na tepihu ispred televizora s kojeg ce - medu poslednjima! – saznati tužnu i strašnu vest da su neki zlikovci ubili ne samo premijera nego i coveka koga je privatno dobro poznavao i po njegovim kriminalnim nalozima obavljao razne prljave poslove, moraju nešto da jedu.
E, nešto mi se u ovoj prici ne svida! I ne štima! A dosetio sam se i šta: pa ljudi moji, ja mnogo manje vremena provodim s mojom decom nego Legija sa svojom! I prosto sam osetio neku zavist pred tim uzornim ocem porodice. Nabio mi Legija kompleks, sve smišljam šta bih rekao u svoju odbranu. I eto: šta mogu kad se satirem od posla i – za razliku od dve trecine žitelja ove državne zajednice – moram povremeno i da odem do radnog mesta. Narocito kad je radni dan i kad je radno vreme. Ma kako to delovalo neobicno, ali ne Italijanima, Francuzima i Nemcima, nego Srbima brate, Srbima. Blago Legiji i ostalim uzornim ocevima koji deci mogu da posvete svaki trenutak u danu, pa cak i 12. marta 2003. godine oko podne, kad njegove kolege iz iste policijske jedinice obavljaju onaj važni i casni posao ubijanja premijera, takode mladog coveka s dvoje male dece. Što su usput i priznali i izrazili – nekajanje.
Teši me s druge strane što bi verovatno sve bilo drugacije da je Toma Nikolic napravio neku ozbiljniju razliku pred drugoplasiranim protivkandidatom u prvom krugu izbora za predsednika Srbije. Ne bismo tada slušali price da je Legija cuvao decu kad je s TV ekrana saznao da je premijer ubijen, da je 13 meseci proveo sakriven u svojoj kuci u koju je upuzao umotan u bele krevetske caršave jer je u dvorištu bilo snega, pa da ga ne vide policijski cuvari koji su dežurali u tom istom dvorištu i sve ostale decje bajke kojih nema ni kod Alana Forda (šta kod Alana Forda, “to nema ni u Curugu”, rekao bi najbolji živi backi pripovedac Dragomir Popnovakov). Ali ova dva i po procenta razlike kad je Boris delio demokratski orijentisane glasace s Karicem, Maršicaninom pa i Vladanom Baticem i princezom Jelisavetom potpuno su presekli i izbezumili ceo retrogradni pokret restauracije u Srbiji, sve one koji bi doveka da plivaju u mlakom mutljagu devedesetih, da svako jutro u banci kupuju stotine hiljada maraka po šest dinara i na ulici ih prodaju za 25, a šticuju ih za 35, pa kad za jedno pre podne od 6.000 maraka “naprave” 35.000 kompanjoni im kažu da su jako sposobni i pametni, svi sugradani ih gledaju s poštovanjem ili bar strahopoštovanjem, a glasaci koji ih znaju samo s televizije misle da nas u svetlu buducnost vode sve sami ekonomski geniji – na celu s trojicom srpskih premijera iz Novog Sada, doktorima nauka Dragutinom Zelenovicem, Stankom Radmilovicem i Radomanom Božovicem – i zakljucno s Nikolom Šainovicem i Mirkom Marjanovicem. A nama ce dozvoliti nekoliko kanistera rumunskog benzina, šlepere cigareta albanskih i bugarskih maraka “marlboro”, “vinston”, “bond” i “LD” i nešto turban-folk majica i gaca iz Istambula, koji nam je bio prestonica petsto, pa što ne bi i sledecih 50 godina.
Posle prvog kruga i zaista neverovatnih 28 posto glasova za Borisa Tadica sve bi vec bilo jasno i znalo bi se ko ce nam od Vidovdana pa sledece cetiri godine biti predsednik Srbije samo kad bi nas vodili politicari koji vole svoju zemlju, svoj narod i svoju decu uostalom bar upola ili bar jedan frtalj koliko vole svoju partiju. U koju su, da sve bude baš i burleskno, uglavnom, u velikoj vecini, ušli lane ili pre cetiri godine. Koliko je clanova imao DSS u prošlom veku, sve do 5. oktobra 2000? Koliko clanova u Novom Sadu, u svojim prostorijama u Gagarinovoj ulici? Svi su mogli da stanu u malu sobu tri sa tri. I sve sam ih dobro poznavao. Gde su sad ti ljudi, ti Koštunicini pioniri, osnivaci ogranka u Novom Sadu? Ko ih je u trku prestigao, i zašto? I kako? Ali pošto više volimo partiju od države, od svoje buducnosti i buducnosti svoje dece, jer (i) ovi izbori u nedelju su sudbonosni, onda cemo od gotovog napraviti veresiju, onda cemo najveci ološ dovesti u Specijalni sud da nabaca teze o krivici demokratskog bloka i da promukne kad zatreba da doda makar i jednu cinjenicu. Ne smemo ni slucajno reci da je Legija ološ i najopasniji ubica u savremenoj srpskoj istoriji, ne smemo mu, dakle, ni spomenuti Ivana Stambolica, Slavka Curuviju, atentat na Vuka Draškovica, pa, sledestveno tome ni ubistvo premijera Đindica, jer drug nije osuden pa do izricanja presude važi prezumpcija nevinosti (to se uci na drugoj godini Pravnog), ali zato cemo izmedu dva izborna kruga veselo razglabati o 600 kilograma droge izvezene u Zapadnu Evropu i diskutovati o svakom drugom privrednom, politickom i vojnom gadiluku koji ce nam se iz Specijalnog suda servirati, dok diplomac srednje muzicke škole ne promukne. Zamislite, Legija izgubio dobar glas! Pa što su mu davali hladnu vodu ili sladoled kad znaju kako je nežan i osetljiv?
Ja cu, s druge strane, dragi moji, kad porastem – biti Ceh. Celu deceniju je ovaj napaceni fudbalski nacion morao da navija za nekog drugog na svetskim i evropskim prvenstvima, jer smo s njih bili oterani “zbog nepravednih i nicim izazvanih…” Secam se kako smo onomad svi bili Bugari. Navijali smo, nismo spavali. Em su nam komšije, em su Sloveni, em pravoslavni. Sad u Portugalu, Grci razbiju domacina na samom otvaranju. Eto nama brace pravoslavne, pa još komšija, kad vec nas nema, da imamo za koga da navijamo i da se sekiramo. Ali Grci slabi, prosecni, možda nešto i urade, ko ce ih znati… Onda cujem – Cesi ce biti prvaci Evrope. Rekao Nikola Milojevic, golman naše mlade reprezentacije. Odmah se preksinoc namestim da ih gledam s Holandanima, mislim se: di mogu Cesi s njima, pa Holandani su vec 20 godina najbolji na svetu. Nikad necu zaboraviti kako su 1974. izgubili od Nemaca u finalu. I sad vode s 2:0. Kad, ’oceš: Cesi smanje, pa izjednace, pa povedu, pa pobede. Ceo vikend nisam se ni Tome ni Legije setio. Cesi su, mislim se celu noc, bili jedni slovenski narod s evropskom industrijom, tehnologijom, gradanskim slojem i inteligencijom – do pobede komunizma. A komunizam su, naravno, Nemci smislili iskljucivo za slovenske narode. Nismo imali nijedan slovenski narod van blagodeti tog režima, bar za primer – da vidimo kako bi se Sloveni razvijali i dokle bi stigli u 20. veku u regularnim uslovima, na slobodi. I cim je Berlinski zid pao, a Cesi se od Slovaka odvojili kulturno i mirno, kako i prilici srednjoevropskim manirima, oni odskocili u 22. vek. “Škoda” bolja od “Audija”, fudbaleri bolji od Holandana, film, teatar, literatura - vodeci u svetu. I rešim – kad porastem, bicu Ceh. Tamo nema ni Tome, ni Ivice Dacica. Nikad ih nije ni bilo, morali su iz Rusije da ih uvoze. I onda, kako novosadski klinci vec danima pevaju, “igraj za život - Toma ne!”
|