HRANITELJSTVO, PORODICNI BIZNIS ILI UMNOŽEN RODITELJSKI INSTINKT?

Mama po višoj tarifi

Svi najveci izumi sveta i najmudrije knjige nisu ravni najvecem neimarskom zadatku porodice - da novorodence 50 centimetara dugo izvede na nimalo jednostavnu životnu stazu, kojom ce zdrav i prav, kako u telu tako i u duši, moci samostalno da koraca. I, naravno, da isti zadatak ponove, ako život dozvoli, bez starih ili novih, sopstvenih grešaka. Bez patetike i hiperbole roditeljstva, ovom zadatku, za koji se misli da uz materinstvo sledi instinktivno i po zakonima prirode, pristupa se iznova i u tek nacetom, 21. veku. I, dok kod jednih, baš kao kod njihovih predaka, “ide onako kako bog zapoveda”, drugi (a njima babe, dede i ostali mogu, ali i ne moraju da pomažu) ovaj izuzetan neimarski zadatka ne odrade kako valja. A onaj pelenaš od 50 centimetara valja da raste, place, ali i da se raduje. Šta je kumovalo dezerterstvu roditeljstva, gotovo da je nevažno, jer pelenaš i onaj nešto veci švrca kome je život namestio stazu baš kao iz romana Carlsa Dikensa “Dejvid Koperfild”, hoce svoju porodicu. Od institucije doma, tipa Decjeg sela u Sremskoj Kamenici, lepše je i prirodnije odrastati u hraniteljskoj porodici. Time se rukovodilo i republicko Ministarstvo za socijalna pitanja, nedavno sprovodeci kampanju “Živeti u porodici” i apelovalo da hraniteljstvo, u nas sa tradicijom dužom od veka, ponovo bude prisutno u društvu, jer je ono, baš kao i porodica, tokom poslednju decenije opšte krize i siromaštva sasvim zanemareno. U dvorišnom umivenom stanu, nalik apoteci, u novosadskoj Mileševskoj ulici, docekuje nas raspevana tamnooka i crnoputa Mirjana Nikolic, sedmogodišnjakinja kojoj vrcaju romski geni iz nasmejanog oka. Nudi ono što najbolje ume - iskrenu pesmu. Kad ju je otpevala za dobrodošlicu, odjurila je stepeništem u potkrovlje svoje sobe, jer, kao i svako dete njenih godina, nije lutka za slikanje, kreveljenje i prezentaciju lepih manira usvojenih u novoj porodici. - Nije bilo tako lane - veli Žuža Seg, njena hraniteljka; kad se maze devojcica je naziva “mama Žuža”, a kad zarate, kao što biva sa svom decom i svim mamama na svetu onda je “tetka Žuža”.- Mirjanu sam docekala u narucje, bez njenih ikakvih emocija. Nije znala ni da place ni da se smeje. Sve joj je bilo isto - posledica rana na maloj duši. I, korak po korak, uz puno ljubavi i strpljenja, uspele smo da se radujemo i ratujemo kao i sve druge porodice. Mirjana je bila masna do lakata, bilo da jede batak ili viršlu. Naucila je da jede prstima, a ne viljuškom i nožem. Iako smo ove veštine savladale, nenadmašna je u praiskonskoj navici kad je na stolu riba ili piletina. Na vrata doma Žužane Seg kao hraniteljice uputio nas je novosadski Centar za socijalni rad, koji prati život dece u hraniteljskim porodicama. Vec tamo nam rekoše: “Žužana je jedna od onih hraniteljki koje se niko ne može postideti. Kod nje (za razliku od nekih) deca ne dolaze kao na traci, da bi hraniteljstvo bilo profitabilno, a sve što radi, radi iz cistog srca. Otkuda ovi superlativi, nije bilo teško da saznamo. Žužana je majka troje dece. NJen Kristijan (27) vec stice sopstveni krov nad glavom u Temerinu, Gabrijela (23) je postala casna sestra u jednom poljskom samostanu, dok je Adama (17) u internatu klasicne gimnazije u Zagrebu. Žužana je vec 17 godina razvedena. Ove godine je zakoracila u 50. leto. I pored svoje troje dece, koja su krenula svojim putem, odlucila se da ljubav podari i deci kojoj je, zbog raznih (ne)prilika, ona bila uskracena. Žužana je mocna, radna i srceljubiva. Uz malenu Mirku, vec drugu godinu mama je i Branki Novkov, 11-godišnjoj devojcici iz Kovilja, koju je život iz raspolucene porodice seljakao po domovima pre nego što je porodicni krov prepoznala u Mileševskoj ulici, kod Žuže. Etericna i plavooka, Žužu podseca na njenu kcer Gabiku, a kad ode na roditeljski sastanak u školu “Petefi Šandor”, koju Branka pohada, gotovo niko ne može da prepozna da Branka nije njena rodena kcer. - Kada je Branka stigla kod mene, domaci zadaci su licili na muke roditelja koji titraju nad sveskom prvaka. Nisu nas htela slova, a još manje brojke. Samo strpljenje i ljubav u svemu, od prvog koraka, stvaraju higijenske navike za stolom i u kupatilu, pa do poverenja, kad se oci u oci mora sve reci, bilo da je loše ili dobro. Bez toga nema roditeljstva. A da li je to ono što nam bog daje ili ne daje, odgovor ne znamo. Zato i mojim devojcicama kažem da njihovi roditelji nisu to mogli da budu na pravi nacin zato što su oboleli, da li od siromaštva ili nekog drugog uzroka, tek nisu bili u stanju da budu pravi mama i tata. Ali, to ne znaci da to sutra možda nece postati. I Branka i Mirka Žužu zovu svojom duhovnom mamom. Iz franjevackog samostana, gde radi kao domacica, ova nekadašnja frizerka sa novosadske Detelinare ima nameru da usvoji još jedno dete. Veli da godinama vec odlazi u porodicu šiparice Ildike, kojoj mnogo toga nedostaje. Odnosi garderobu i sve što joj pretekne. Volela bi da i Ildiko dode kod nje. Tome se još protivi devojcicina baka, ali ko zna, ako ipak proceni da je za Ildiko to najbolje, možda se Branki i Mirki pridruži još jedna sestra po istoj, duhovnoj mami. - Ako bude sve kako planiramo, Branka i Mirka ostace pod mojim krovom do završetka srednje škole, veli Žuža. Znam da od ponoletstva nastaje problem, jer Centar za socijalni rad obicno tad šalje pozdravno pismo šticenicima, u smislu: sad koracajte sami u život. Još nema olakšica za upis na fakultete, ako to dete želi, niti stimulansa za nas hranitelje da deca pokušaju dalje da obrazuju. Ako to Branka i Mirka budu htele, ja cu im to omoguciti. Siromaštvo ne priznajem kao barijeru životnog uspeha.

Subotica širokog srca