„DNEVNIK” ISTRAŽUJE Šta potomci najpoznatijih predratnih srpskih kapitalista u Vojvodini zahtevaju da im drŽava vrati?

Dunđerski i Tanurdžići protiv Agencije

Ekskluzivni susret smo dogovorili u stanu na prvom spratu “Tanurdžićeve palate” u centru Novog Sada: Nikola Tanurdžić (53), zaposlen u režiji programa TV Novi Sad, domaćin stana u kojem je i rođen i tu živi sa suprugom Gordanom (rođenom Matić iz Rakovca), i jedan od potencijalnih vlasnika palate, lokala i poslovnog prostora (sadašnji tržni centar “Reks”), i dograđenog hotela “Putnik” (nekadašnji “Reks”), i Lazar Dunđerski (27), taksista iz Novog Sada, potomak “novosadskog krila” stare, ugledne i bogate srpske dinastije poreklom iz Srbobrana, i, kako on tvrdi, većinski vlasnik, s polusestrama Marijom i Ksenijom, hotela “Vojvodina” (nekadašnja “Kraljica Marija”) u Novom Sadu i dvorca u Čelarevu. Nekoliko dana ranije sastao sam se u Srbobranu i sa Dušanom Dunđerskim, potomkom “srbobranskog krila”, trgovcem i rentijerom, koji sa svojim ocem Milanom, penzionerom iz Novog Sada, osnivačem i dugogodišnjim direktorom novosadskog “Farmakoopa”, takođe gomila dokumentaciju o oduzetoj imovini Milanovog oca Georgija i njegovog oca Stevana Dunđerskog.
Potomci porodica koje su obeležile epohu razvijenog kapitalizma u Vojvodini u drugoj polovini 19. i prvoj polovini 20. veka, željno (i, kažu, spremno) očekuju sa svojim advokatima obećani zakon o vraćanju oduzete imovine, a u međuvremenu objavljuju apele, zahtevaju od Vlade moratorijum na prodaju imovine, protestuju na aukcijama u Novom Sadu, prepucavaju se sa Republičkom agencijom za privatizaciju, za koju tvrde da je “prodala dušu đavolu” trgujući tuđim, prodajući nacionalizovanu, konfiskovanu, i na druge načine oduzimanu imovinu.
- Tako su za 22. decembar zakazali aukciju i nude na prodaju hotel “Vojvodina”, ali neka znaju da će na tom hotelu slomiti zube” - rezignirano poručuje Nikola Tanurdžić i na sam dan aukcije najavljuje demonstracije i druge mere građanskog protesta protiv čina koji naziva “čistom pljačkom”.
Mladi Lazar Dunđerski kategorično tvrdi da je njegovo krilo porodice većinski vlasnik hotela i, sa svoje strane, obećava žestok odgovor:
- Poreklo mi nalaže da se lavovski borim da se vrati imovina oduzeta mojoj porodici, jer siguran sam da mi preci ne bi oprostili da se predam bez borbe! - kaže on.
Lazar je sin iz prvog braka Aleksandra Saše Dunđerskog (1947-1993), profesora Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu i poliglote, koji s drugom suprugom ima i dvanaestogodišnje bliznakinje Mariju i Kseniju. Moj sagovornik je ime dobio po dedi Lazaru Dunđerskom (1903-1956), čoveku koji je posle Drugog svetskog rata navodno državi poklonio hotel “Vojvodina” , a koji je sin znamenitog dr Gedeona Dunđerskog (1875-1939) iz Srbobrana, veleposednika, industrijalca, bankara i poslanika u Ugarskom saboru. Pored Lazara, Gedeon je sa suprugom Teodorom-Dorom imao i sina Dušana (1905-1977) i ćerku Sofiju. Gedeonov otac je čuveni Lazar Dunđerski, “Deda Laza” (1833-1917), najbogatiji Srbin u Ugarskoj, srpski genije trgovine, “hranilac carevine”, dobrotvor, i prvi vlasnik hotela “Vojvodina” (sagrađen 1854). Prema saznanjima mog sagovornika, dr Dušan Dunđerski je umro u Rijeci i nije imao dece, a njegova rođena sestra Sofija udala se za mađarskog grofa Dežefi-Tivadara s kojim je posle Drugog svetskog rata emigrirala u Argentinu i tamo umrla takođe bez dece.
- Moj pokojni otac Aleksandar je sin iz drugog braka Lazara Dunđerskog, čoveka koji je u Novom Sadu umro opljačkan i u siromaštvu 1956, a tu se još pojavljuju i sin iz dedinog prvog braka Dušan, koji živi u Australiji pod drugim imenom i prezimenom, i moja tetka Dorika - objašnjava Dunđerski i kaže da je razgovarao sa oboje, i da su njemu i njegovim polusestrama prepustili kompletan interes oko imovine tog krila porodice. - Rekli su mi da su ih “stigle godine” i da je za njih kasno da “isteruju pravdu”, a stric Dušan mi je poručio da mu ne pada na pamet da se vraća, i ne želi više da ima nikakvog kontakata s ovim delom sveta - priča Lazar, i predočava svoja saznanja i pretpostavke o tome kako je porodica Dunđerski “dobrovoljno” ostala bez hotela “Vojvodina”. On mi pokazuje arhivske dokumente (evidencija o oduzetoj imovini) ispisane tako da ih je veoma teško, a velikim delom i nemoguće dešifrovati, “što svakako nije slučajno”, i misli da će advokat Srđan Dobrosavljev imati prilično posla, između ostalog i zato što je hotel “svaki put drukčije knjižen”, pominje se u nekim dokumentima i kao “kuća”, a, da zabuna bude veća, ulica u kojoj se nalazi zvala se: Kralja Aleksandra, Hitlerova, Staljinova, Rankovićeva, Narodnih heroja…
- Uglavnom, to je bilo ovako: zbog navodne krađe svoja dva konja (!?) mog dedu Lazara su strpali u zatvor, i tom prilikom je došlo do navodnog potpisivanja famoznog ugovora o poklanjanju hotela “Vojvodina”, ugovora koji do danas niko nije video, iako se pominje pod nekakvim rednim brojem, nema ga ni u Arhivu Vojvodine, ni u Sudskom registru, pa ga nema ni Agencija za privatizaciju. Hotel Dunđerskih je na taj način ušao u katastarske knjige kao tuđa imovina, najpre, ako se ne varam, kao imovina tadašnjeg Sindikata, a onda su se ’vlasnici’ smenjivali na osnovu knjiženja bez ugovora o poklonu. Smatramo da ugovor nikada nije ni postojao, i to je osnova za našu tužbu: pogrešno knjiženje - kaže Lazar Dunđerski i postavlja pitanje: - Da li vam zvuči logično da čovek u zatvoru dobrovoljno pokloni hotel?
Stan Nikole Tanurdžića, odnosno salon u kojem razgovaramo, prostrana je i svetla prostorija koja gleda na trg, malo divergentno ogledalo srpske kapitalističke porodice i konzervirani isečak epohe (između dva svetska rata) s nekoliko ukusno i nenametljivo raspoređenih elemenata starog nameštaja od teškog i plemenitog, kitnjasto obrađenog drveta, listom unikatna zaostavština, ali na udarnom mestu je robusni kancelarijski sto s valjda jedinim predmetom “široke potrošnje” u saglasju s našim vremenom – kompjuterom okruženim smetovima papira (fascikle, dokumenti, korespondencija). Taj sto s nadrealnom “pučkom” elektronikom je centralna tačka u stanu, koji je, očito, silom prilika, istovremeno i kancelarija. Kada se vrati s posla iz Televizije Novi Sad, Nikola Tanurdžić (predsednik Udruženja za povraćaj nacionalizovane imovine na teritoriji Vojvodine) seda za kompjuter i uranja u dokumentaciju, sam, sa saradnicima ili s advokatom, koordinira rad podružnica, posvećuje se “isterivanju pravde”, i poslednjih godina – otkako je nova vlast obećala zakon o restituciji, odnosno vraćanju svih oblika oduzete imovine (nacionalizacija, konfiskacija, agrarna reforma, itd.), i obećanje pogazila – sve je u stanu u Ulici Modene 1 podređeno tom cilju, koji moj sagovornik doživljava kao misiju svog života. Reklo bi se: a ko ne bi, kad je glavni motiv “Tanurdžićeva palata.” Ili nije?
- Nije! Glavni moj motiv je moralna satisfakcija za sva stradanja i poniženja naših porodica pod komunističkim režimom - izričit je Tanurdžić i podvlači da to nije samo priča Tanurdžića i Dunđerskih, nego i Raletića, Ivkovića, Adamovića, Jovanovića, Teokarovića i još oko 2.000 Novosađana (procena Udruženja) koji zahtevaju i bore se da se njihovim porodicama vrati oduzeto. - Ja, kao predsednik Udruženja, branim i neki lokal, kao što branim i hotel “Vojvodina”. “Nećemo oprostiti! Nećemo odustati sve dok i poslednji naslednik ne bude obeštećen! Vraćanje imovine je bolan proces za državu koja nema para, ali mi smo strpljivi, fleksibilni, sačekaćemo… Ova “demokratska” vlast, za koju smo glasali, gadno se poigrala s našim poverenjem, ali ma ko vladao Srbijom, neće ovu zemlju uvesti u Evropsku zajednicu dok naslednicima ne vrati oduzeto ili ih ne obešteti!
Dublje u salonu, i samo naizgled po strani, zapinje za oko strogi i akademski solidno urađen portret gospodina besprekorno upakovanog u odelo s kravatom, naslikanog i uramljenog u prirodnoj veličini i gotovo s fotografskom preciznošću, figura “uspešnog biznismena” koja iz drugog plana suvereno vlada prostorom: Nikola Tanurdžić, trgovac iz Novog Sada, jedan od bogatijih ljudi svoga vremena, graditelj i vlasnik svojevremeno najmodernije zgrade u varoši, nazvane po njemu “Tanurdžićeva palata”, i deda (po ocu) mog sagovornika Nikole Tanurdžića. Biznismen sa slike kupio je 1933. plac u najužem centru Novog Sada, podigao prema projektu arhitekte Đorđa Tabakovića ogromnu zgradu u stilu “Bauhausa” s 59 stanova (useljenih već 1934), lokalima, robnom kućom i bioskopom “Reks” (kasnije “Narodni bioskop”), a pet godina kasnije uz palatu je dogradio i hotel “Reks”. Rat mu je poremetio sve planove, nekim čudom je preživeo raciju mađarske vojske (pretučen), ali po završetku rata, godine 1946, nova vlast mu je oduzela svu imovinu, a “narodni neprijatelj” Nikola Tanurdžić je, po savetu prijatelja, odglumio ludilo, i spasao glavu na nekoj klinici u okolini Zagreba, napustio je “izlečen” posle šest meseci, i baveći se sitnom trgovinom (prodavao po Srbiji šnajderski materijal) nekako uspeo da održi porodicu.
- Strašno smo šikanirani!” kaže Nikola i seća se: “Moja majka Nadežda bila je prinuđena da sestru Aleksandru i mene prebaci najpre kod svoje majke Olge Dunđerski u stan u Dunavskoj 23, tamo sam živeo do 14 godine, a onda su usledila potucanja po belom svetu: Slovenija, Nemačka, Francuska…”
Trgovac Nikola Tanurdžić je imao četvoro dece, dve kćeri i dva sina, njegov istoimeni unuk iz Novog Sada sugeriše nam da istaknemo ovaj bračni bilans, lista ukoričeni “Katalog oduzetih nekretnina u Novom Sadu”, s imenima šest naslednika ispod fotografije “Tanurdžićeve palate” i objašnjava:
- Jedna ćerka mog dede, Zora Milošević, s kojom se čujem i konsultujem, živi u Zagrebu, druga ćerka Nada Kovačević je umrla, i nasledno pravo pripada njenoj ćerki Mirjani Dobrosavljev. Od prvog dedinog sina Vladimira smo ja i sestra Aleksandra Saša Tanurdžić, koja je umrla 2.000, pa njen deo nasleđuje njena ćerka Višnja Bogdanović. Po drugom dedinom sinu Milanu naslednici su njegova deca Miloš Tanurdžić i Duška Leube, koja živi u Ženevi.
Kolege s televizije često ga pitaju šta će s tolikim novcem, kada mu bude vraćen pripadajući deo imovine, a Nikola Tanurdžić je već sve isplanirao, najpre u šali, a sada je to već sasvim blizu zbilje:
- Mator sam i umoran za poslove, i zato ću ovlastiti nekoliko ljudi od poverenja, već sam ih i odredio, a ja ću prva četiri dana u nedelji ići na pecanje, petak sam namenio za poslovnu korespondenciju, a subotom i nedeljom “brišem” na Zlatibor, Kopaonik…”
A Lazar Dunđerski? Nije razmišljao. Za sada, voz taksi i samo se blago štrecne i diskretno nasmeši kada mu stranka kaže: “Do hotela ’Vojvodina’, molim!”

Traže (nazad) hiljade hektara zemlje, dvorce, kuće…

Iz „Tanurdžićeve palate” nikoga nećemo isterivati