|
vojvodina.com
arhiva
|
|
PREUZETO IZ LISTA: "DNEVNIK" OD 28. 08. 2003.
|
|
|
|
KAJTASOVO, SIROMAŠNO JUŽNOBANATSKO SELO U TROUGLU IZMEĐU VRŠCA, KOVINA I BELE CRKVE
Dom zaboravljenih paora
Kajtasovo je, kažu meštani okolnih sela, “aperisano” od civilizacije. Nemaju kafanu, nemaju poštu, zaobilazi ih autobus, čak i rode retko sleću na krovove ovog srpskog sela, a stanovnici, iako ih ima i u inostranstvu, većinom su siromašni „k’o crkveni miševi”. Može se čuti da ih čak i Bog zaobilazi, jer im, samo po potrebi, popa dolazi iz Banatske palanke. Centar društvenog života su dve prodavnice ispred kojih, podeljeni u tabore, uz hladno pivce, meštani raspravljaju o životnim temama. Kada se ispred jedne priča o politici, ispred druge - glavna tema je sport. I tako u krug. Priznaju, smišljaju se tu katkad i razni marifetluci ne bi li se malo zabavili. A od života, kažu, samo „dovijanje” od računa do računa. Imaju fudbalski klub i lovačko društvo, ali i njihov rad se idealno utopio u opšte sivilo. Lovački dom stoji nezavršen, jer nema se para. Neki kažu da su oni samo jedan od primera kako se u opštini Bela Crkva loše živi, ali, niko ne vidi onu drugu stranu. Čak ni Kajtasovčani.
U Kajtasovu živi oko 300 duša. Skoro 90 domaćinstva, neka davno napuštena, a neka skoro i velelepno sazidana. Ona najbolje govore o selu, jer fasade pričaju priču bolje nego oni koji iza njih žive. . Selo čini glavni sokak, od bogatog Grebenca, rodnog mesta Vaska Pope, do puta Bela Crkva–Kovin, i dve slepe uličice. Tutnje selom automobili različitih tablica, u tranzitu, ali retko ko i primeti kroz koje selo je prošao.
Poljoprivreda im je osnovno zanimanje, mešovito, kažu, bave se zemljoradnjom i stočarstvom. Sve po malo. Obrađuju oko 300 lanaca zemlje koja je srednje klase. Kukuruz, pšenica, suncokret, bašte, krave i ovce, zanimanja su nasleđena od dedova. Niko, od 1993. godine, ne radi u preduzećima, jer mahom su sva u opštini Bela Crkva zatvorena. Talas od oko petnaestak onih mlađih, koji su završili zanate, malo je obodrio kajtasovačka domaćinstva, ali i to je bilo kratkog daha. Jer, do danas se niko od njih nije zaposlio. Sudbina da se malo radi i malo zaradi, preslikana je iz ostalih sela Srbije. Ipak, mladi, većinom muškarci, nisu klonuli duhom. I dalje zdravo žive i još zdravije razmišljaju, ali, tvrde, fali im organizacija.
Prava priča o Kajtasovu počinje ovako. Selo se nalazi u Deliblatskoj peščari, na tri ara od Dunava, kanala DTD, i ukotvljeno je na obali starog korita rumunske reke Karaš. Trougao Vršac–Kovin– Bela Crkva već je pomenut, ali njegove stranice „žestoke civilizacije” zaista obilaze ovo selo. Ono je oaza mira, tišine i zdravog života. Idealno za turizam, koji su neki krstili „seoski”. Populacija srneće divljači, divljih svinja, poljskih jarebica, fazana, zečeva... prosto se nudi. O raju za ribolovce ne vredi trošiti reči. Treba ga doživeti. A bogatstvo flore, prirode koja se sama očuvala, seljanima naviknutim na okruženje ne predstavlja nesvakidašnji eko-turistički potencijal, iako to zaista jeste.
Endemske kleke, jedne od najlekovitijih biljaka, ovde ima na svakom koraku, a u krugu od četrdesetak kilometara nema ni traga od zagađivača. U prilog napisanom govore i brojne vikendice, tačnije, naselja vikendaša, Nikolino polje, Đurin bor, Trajanovo naselje i Zeleni dvor, eko kamp, o kome smo već pripovedali. Znaju gde su, i ljubomorno to čuvaju za sebe. Neki su već i napustili velike gradove. Jedini problem je seoska deponija, za koju nigde nema mesta. Trenutno se nalazi na stotinak metara od mrtvaje Karaša. Kroz nju protiče potočić, koji se uliva u mrtvak reke. Ukoliko na nju dospe i jedna flaša pesticida, ekološke posledice biće zaista pogubne.
Stankovići sa Zelenog dvora upozoravaju na to, meštani su voljni da je premeste, ali belocrkvanske vlasti nemaju sluha. Šta ako se, zbog nečije nebrige, stvarno ugrozi ovaj jedinstveni lokalitet? Ogromno bogatstvo zdrave hrane, divljači i ribe, ovde vekovima čeka na dobrog domaćina. Ali traži i negu, a ne samo puku eksploataciju. Bojeći se upravo da će nauditi prirodi, Kajtasovčani tvrde da im je potreban neko ko bi ih organizovao i uputio „kako se radi taj turizam”. Neki misle da je to samo izgovor, pa pogrešno zaključuju da su lenji. Oni su izuzetni domaćini i vredni radnici, ali niko im ne izlazi u susret. Kažu da ih je i vlast za koju su glasali zaboravila. Komentar „za tri godine ni šipak nam nisu dali” čuo se isuviše često.
I tako ispred radnje pade i sumrak. Noć je legla na brojne ideje, a sunce će, na istom mestu, kažu, po ko zna koji put, ponovo pokrenuti istu priču. Nažalost, bez krajnjeg cilja. Dizanja iz mrtvih siromašnog, a prebogatog sela. Znaju seljani da će se to kad tad desiti, ali se potajno nadaju da povraćaj „aperisanog” Kajtasova iz anestezije neće širom otvoriti vrata inostranoj civilizaciji. „Vidimo mi dobro na televizor kakva je ta njihova civilizacija”, zaključak pred spavanje, koji otvara novu temu – šta oni, u stvari, hoće?
|
|
|
|
NAJBOLJA KLASA U ISTORIJI SRPSKIH POLICAJACA NOSI SUKNJE
Zakon sa štraftom na čarapi
Onomad je u jednim dnevnim novinama izašao mali priručnik za vozače kojima se, eto, dogodi da prekrše zakonske odredbe i budu zaustavljeni od pripadnika policije. Te ne izlazite iz kola, te ne pravdajte se preterano, te probajte da se ljudski dogovorite sa službenim licem.... Sve je to bilo lepo, ali nije moglo da promeni činjenicu da svaki od reprezenata navodno jačeg pola ima svoj „gvint” pri susretu sa ljudima u plavom. Dok moj drugar Zoki, kao stari građevinac, uvek na suvozačkom sedištu nosi tubu silikona, fakat je da se i potpisniku redova novinarska legitimacija, gle čuda, uvek prilikom kontrole nađe upravo u vozačkoj ili saobraćajnoj dozvoli (preventive radi, a i ne može da škodi).
E, kako stvari stoje, ta vremena polako prolaze. Ne što su momci u plavom postali nepopustljiviji (što je, uzgred budi rečeno, takođe tačno), već što je sve više devojaka u plavom. A da li možete da zamislite sebe u situaciji „cenkanja” oko rezultata radarske kontrole sa ženom u policijskoj uniformi. Elem, te „nesalomive” dame obučavaju se u centru MUP Srbije u Kuli, a u ovom trenutku, zahvaljujući netom diplomiranoj trećoj klasi „lepše strane” srpske policije, ima ih ukupno oko 1.600.
A dotična klasa, kako reče Mihajlovićev ministarski pomoćnik, Predrag Ilić, ima najbolje rezultate od kad su srpski policajci počeli da se školuju - serbez im je prosečna ocena bila 4,32. Drugim rečima, od 361 dame, koja je pohađala ovaj poslednji kurs za policajce (birokratski rečeno – „opšte namene”) u nekadašnjem kampu Legijinih JSO „jaganjaca”, čak 145 ih je završilo sa odličnim uspehom. Malo li je?
Da bi domaća javnost bila upoznata sa ovim devojkama, odgovornima u srpskom MUP je poslužila diplomska svečanost održana protekle nedelje u kampu na kulskom Štolcu. Za divno čudo sve je na vreme počelo, a fešta je u potpunosti ličila na vojničku zakletvu, s tom razlikom što su većinu u publici, pored roditelja, činili momci. Od demonstracije borilačkih veština, rukovanja oružjem, rada na kontroli saobraćaja, pokaznog divana sa strancima i stanovništvom, pa sve do hapšenja i uviđaja nakon razbojništva, devojke i žene u plavom dokazale su da to katkad rade i bolje od brkatih kolega, a da pri tome mnogo lepše izgledaju.
Da li zbog mnogo viših potpetica ili zbog toga što su „obuzete” uniformom, tek onaj karakterističan zvuk đona na komandu „na mestu voljno” zvučao je neuporedivo odsečnije i reskije nego kod „Titine garde”. Posebno je zanimljivo da među njima ima dosta onih koje su se na kurs za policajku prijavile nakon završenih fakulteta, kao na primer Beograđanka Bojana Stević (Fakultet političkih nauka, koleginica takoreći), pa će, po svemu sudeći, kao dinosaurusi, izumreti oni vicevi tipa „Idu dva pandura...”
Da bi se naglasio novi imidž srpske policije, najbolja u klasi, Užičanka Marija Šimun, nije kao nagradu dobila, na primer, pištolj sa posvetom ministra, već kompjuter sa sve štampačem. Prva do nje, Novosađanka Radmila Vuković, „pobrala” je lovorike u obliku mobilnog telefona, dok treća u klasi, Biljana Matić iz Ribara, sigurno neće nikada zakasniti u patrolu zahvaljujući ručnom časovniku, daru resornog ministra „unutarnjih dela” Dušana Mihajlovića.
Ovakve miroljubive poklone su sigurno pozdravili i likovi iz misije OEBS za Srbiju i Crnu Goru, koji najverovatnije nisu mogli da se dovoljno nadive srpskoj policijskoj lepoti. Mislim, ne što su naše, ali da su najlepše, najlepše su. Kako u ovom sastavu ima i gospođica i gospođa, bilo je zanimljivo posmatrati taze diplomirane policajke nakon raspuštanja stroja. Ne mali broj njih je prve čestitke primio od vlastite dece, kojima je mamin opasač i šarmantni plavi šeširić poslužio kao vrlo zanimljiva nova igračka.
Pobornici ekstremnog feminizma bi najverovatnije sasuli pandemonijum besa na takvu „militarizaciju društva”, ali kako u Srba uniforma i oružje još uvek igraju veliku ulogu u javnom životu i doprinose ugledu zvanične osobe koja je nosi, ne može se propustiti a da se ne primeti da čak i robusna „zastavina” „devedesdevetka" izgleda lepše i pitomije u rukama ovih dama. Još jedna prednost žena u plavoj policijskoj uniformi ogleda se svakako i u aerodinamičnosti diskretnih šeširića, što se najbolje videlo nakon komande „voljno” za celu klasu, kada su i doslovno prekrili nebo nad stadionom na Štolcu, time simbolično označavajući kraj školovanja. Što se potpisnika redova tiče, odmah nakon toga izvadio sam novinarsku legitimaciju iz vozačke dozvole, a i drugaru sam savetovao da pametnije iskoristi silikon. Izgubio je svoju ne–građevinsku ulogu.
|
|
vrh strane
|
|