(SAMO)KONTROLA RADA POLICIJE

Bumerang efekat sablje

Razotkriveno saučesništvo pripadnika raznih policijskih službi u organizovanom kriminalu aktuelizovalo je staro pitanje: ko kontroliše kontrolore? Dr Ištvan Feješ, profesor novosadskog Pravnog fakulteta, kaže da je to oduvek goruće pitanje svih policija sveta, ali da se u pravnoj teoriji tek u nekoliko poslednji decenija počinju formulisati konkretni odgovori na ovo pitanje, koje je još na prelazu u drugi vek hrišćanske ere postavio rimski satiričar Juvenal (LJuis custodiet ipsos custodes?), i uvode se neka praktična rešenja.
- Svaki savremeni policijski sistem zasnovan je na kompromisu suprotstavljenih ideja i potreba: za efikasnim radom policije i potrebom za ograničenjem njenog rada, kako se bez preke potrebe ne bi mešala u prava građana - objašnjava profesor Feješ. - Problem kontrole rada policije složen je već sam po sebi a konfuzni društveno-ekonomski odnosi zemalja u tranziciji kao što je i naša, čine ga još složenijim. Kontrola je samo deo mnogo šireg problema reforme policije uopšte. Taj zadatak još više komplikuje činjenica da je bezbednost građana u savremenom društvu postala svojevrsna roba, na koju se manje-više odnose tržišni zakoni.
Profesor Feješ napominje da u svetu postoje brojni pravci reforme policije. Jedan, policijama uglavnom “ blizak”, jeste jačanje klasičnog modela profesionalne policije, koji ide ka širenju njenih ovlašćenja i nadležnosti.To je organizacija koja je strogo specijalizovana, centralizovana i hijerarhijski organizovana po vojnom uzoru. NJeni pripadnici izvršavaju naređenja.
- Pripadnici ovakve policije, a u Zapadnoj Evropi su njeni zagovornici sve glasniji, sebe često smatraju superiornim u odnosu na građanstvo, što znatno doprinosi razvoju autoritarne, konzervativne policijske subkulture - kaže dr Feješ. - Zagovornici ovog modela smatraju da policija ima ključnu ulogu u suzbijanju kriminaliteta i da joj je zbog toga potrebno tehničko i personalno jačanje, više novca i veća ovlašćenja. Glavna opasnost ovakvog koncepta je u distanciranju od zajednice i prekidanju veza s građanima. Posebno veliko iskušenje za policiju predstavlja savremena oprema. Ona je efikasno oružje u borbi protiv savremenog kriminala i otvara dosad neviđene mogućnosti za prikupljanje podataka o građanima, ali stvara i uslove za teške zlouporebe, jer, uz kriminalce, u vidokrug policijske kontrole dolazi i širok krug nevinih lica. Zato se upotreba ovakve opreme mora strogo kontrolisati. Nasuprot ovom konceptu militarizacije i tehnologizacije policije stoje oni koji nastoje da policiju učine “socijalno osetljivom” i šire polje njenog delovanja i na poslove van policijskog domena.
Jedan od modela na kojem se radi u svetu je takozvana “policija u zajednici”, gde se insistira na uslužnom karakteru policije, poput zdravstva, obrazovanja i drugih, i gradi se interaktivan odnos policija-građani u uspostavljanju i održavanju reda, mira i osećanja bezbednosti građana. Utvrđuju se potrebe i prioriteti u stalnim konsultacijama sa zajednicom preko specijalizovanih odbora. Za ovakvu policiju potrebna je promena mentaliteta i nov prilaz u policiji. Takav bi novi imidž trebao policiju da približi građanima, da jača poverenje u nju i da joj obezbedi podršku građana.
- Imajući u vidu stanje društvenem dezintegracije, ekonomske teškoće, drastično raslojavanje stanovništa i teško nasleđe prošlosti, kada je policija bila jedan od najvažnijih oslonaca političkog sistema, koji je bio pozvan da spreči sva nekontrolisana kretanja u društvu, mali su izgledi da se koncept komunalne policije realizuje u bivšim socijalističkim zemljama- kaže dr Feješ.- Partijska je država u ovom regionu stvorila poslušan policijski aparat, koji je služio njenim političkim ciljevima. U nadležnosti su joj bili poslovi koji joj ne pripadaju a njeno delovanje je mistifikovano, svi podaci vezani za njen rad su proglašavani tajnim, pa je i kontrola javnosti bila nemoguća. Od propasti ovih sistema učinjene su krupne promene, ali su u suštini struktura i unutrašnji mehanizmi policije ostali nepromenjeni.
Savremena bi policija, sugeriše dr Ištvan Feješ (između ostalog i u studiji u tek izašlom Zborniku radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu), morala da bude organizacija koja je odgovorna ne samo hijerarhijski nadređenim organima, već i pred javnošću i pravno. Ne bi trebalo da bude organizovana po vojnim principima, trebalo bi da pruža razne usluge, ali bi joj u centru pažnje ipak bilo suzbijanje kriminaliteta. Savremena je policija ona koja garantuje humano i pravedno postupanje sa svim građani usluge.

Poštenje, znanje i nezavisnost ...
Postojanje spoljašnje kontrole je značajno zbog legitimiteta policije jer se može uticati na stvaranje pozitivnog stava građana i javnosti prema njenom radu. Zbog toga ona i nije od koristi samo za građane nego i za policiju samu i odgovarajuća edukacija kod policajaca treba da stvori svest o tome, smatra profesor Feješ.
- Treba osnovati posebne organe spoljne kontrole policije i nezavisne organe građanskog nadzora, čiji članovi moraju biti nezavisni. Oni za obavljanje ove funkcije moraju imati moralni integritet, privrženost poštovanju prava i dobro poznavanje problematike. Moraju biti nezavisni i od policije i od političkih struktura i partija. Ovakav organ trebalo bi da bira skupština, a on da joj podnosi izveštaje, ali i da bude nezavisan. Tim organima treba dati pravo i da razmatraju žalbe građana na rad policije, kao i ovlašćenje da preduzimaju mere povodom tih pritužbi.
Sadašnji propisi u zemlji, na nivou zajednici njenih članica, ne predviđaju posebne organe objektivne, nepolitičke spoljne kontrole, niti posebna tela za građansku kontrolu rada policije ( u Crnoj Gori su osnovani posebni organi, ali samo za politički nadzor nad Službom za državnu bezbednost). Postoje, doduše, na svim nivoima parlamentarne komisije i odbori koji se bave pitanjima slobode i prava građana - za predstavke i žalbe, za odbranu i bezbednost, u čijoj je opštoj nadležnosti i kontrola policije. Unutrašnja kontrola je postavljena isključivo kao disciplinska.

Policijske ćorave bake
Ono što je javnost saznala tokom akcije “Sablja” ukazuje i na krivicu policije i to ne samo zbog žmurenja. Hapšenja su još uvek, bar koliko se čuje, pojedinačna. Profesor Feješ se slaže da onaj privedeni kapetan, novosadski šef za borbu protiv trgovine narkoticima, nije mogao “ raditi” sam i neprimećen.
- Sa tim se suočavaju policije svuda u svetu samo što je to kod nas sada problem drugačije veličine - kaže dr Feješ. - I, upravo to pokazuje, a mi teoretičari na to već dugo ukazujemo, da se najpre policija sama mora sučiti sa sopstvenim problemom. Jer, razvoj samodiscipline i mehanizama unutrašnje kontrole se smatra najboljom strategijom za obezbeđenje odgovornosti policajaca, a sistem unutrašnje kontrole primarnim sistemom kontrole. Bez toga, kontrola nametnuta spolja, može izazvati i kontraefekte, pa čak i sabotažu, jer policija to vidi kao izvesno nepoverenje i sumnju u nju kao instituciju. To “vređa njihov ponos i čast, omalovažava profesonalizma”, a to je put u “zaveru ćutanja” o greškama kolega i opstrukciju rada spoljašnjih organa kontrole.
To ni u kom slučaju ne znači da je spoljašnja kontrola suvišna, smatra profesor Feješ. Naprotiv, unutrašnja kontrola ne sme se ostaviti bez spoljašnjeg nadzora kao brane protiv policijskog autonomizma.