STRANPUTICE MENTALNE MATRICE: DEPRESIJA

Desperadosi su „fensi”

Šta bi danas rekao Andrić gledajući lica oko sebe? Koliko na njima ima blagosti, spokoja ili ozračaja radosti i vedrine? Tražio bi ih kao dobitak na lutriji, zagledan u poplavu mumificiranih faca, zgrčenih u grimasu beznađa i neke tupe praznine koju modelira dugotrajna patnja, ili njoj nasuprot, silikonski sjaj kulta materijalnog blagostanja, iza čega opet nema ništa. Biti, „desperados” (bez nade) postalo je svetski trend, kolateralna mentalna šteta tehnološkog razvoja, jer je civilizacija počela da se menja u pravcu narcizma, agresije i sebičnosti. Ako već onda biti „dešperatan” zvuči svetski, to jest evropski, kuda i mi stremimo, posle svih kolateralnih šteta koje su nas zadesile protekle decenije, i ako je to „fensi” što bi tek onda dopisao Dvorniković ispisujući svoju „Karak -terelogiju Jugoslovena” (kojih je pre neki dan i zvanično nestalo) kada se zna da su depresija, alkoholizam i narkomanija dominirajuća mentalna oboljenja ovog podneblja?
Ako je Frojd tvrdio da je ceo život borba protiv depresije i straha jer dete na rođenju plače pošto se plaši, onda ne čudi primat depresije u našim zdravstvenim kartonima. Depresija je tako kao poremećaj duševnog zdravlja postala tako jedan od retkih društveno prihvatljivih fenomena i jedna od najčešće (zlo)upotrebljavanih psihijatrijskih dijagnoza, jer ne „ruši” ugled u društvu kao što to čine alkoholizam, šizofrenija ili demencija, a otvara put u prevremenu penziju četrdesetogodišnjaka. Ko za sebe ne može da tvrdi da u proteklih deset godina nije bio žrtva minulog režima, šefa na poslu, partnera ili, u skorije vreme, tranzicionog talasa?
Kako teret civilizacije, ali i tranzicije, u našem podneblju uglavnom pada na nežniji pol, koji je temelj porodice, (eto ti sad) mnoštva uloga koje im se nameću, od poslovnih obaveza, preko uloge supruge do majke, što krhko žensko biće ne može uvek sve da savlada spotičući se o strahove, pa i depresiju ovaj mentalni poremećaj će biti češći kod nežnijeg pola nego kod muškaraca. Ovaj podatak iznela je nedavno docentkinja dr Aleksandra Nedić, psihijatar Kliničkog centra „Novi Sad” s Instituta za psihijatriju, na tribini „Depresija i mentalno zdravlje” koja su na filozofskom fakultetu u Novom Sadu u okviru osvrta na naše mentalno zdravlje organizovali aktivisti nevladine organizacije „Panonski postpesimisti”.
- Naša saznanja govore da se s depresijom kao mentalnim poremećajem susreće četvrtina ženske populacije, dok se s ovom mentalnom tegobom sretne licem u lice upola manje pripadnika jačeg pola, znači 12 odsto. Da li je to zato što su zbilja „jači” i manje ranjivi od žena, ili zato što „mačo-tipovi”, kakvi najčešće rastu na balkanskom tlu a imaju oduška i svoje ventile, gde je jedna od „apoteka” na prvom mestu tradicionalna kafana, tek, depresivaca je među muškarcima ubedljivo manje, ali je zato ovaj odnos obrnut kada je u pitanju sklonost ka čašici jer je dokazano da je tuga vrsni plivač. Na to bi naš pesnik Branko Miljković rekao: „Ako ste pali, padu ste bili skloni”.
- Postoji razlika između tuge i depresivnog afekta, koji prati niz simptoma - predočila je Aleksandra Nedić. - Depresija, udružena s telesnim i drugim poremećajima, često se uopšte ne dijagnostikuje i ne leči, uz ono samoutešiteljno: proći će ova potištenost, ovo beznađe, ova čaura samoće i praznine i kao loše vreme oblake i dušu razvedriće sunce. Nažalost, i posle više nedelja, pa i meseci, ovakvo stanje ne popušta, iako su sumorne i hladne dane zamenili vedri i sunčani. E, tada se već radi o poremećaju i neophodno je lečenje. Depresivni poremećaj koji nije lečen traje oko osam meseci, a ako se leči, baš kao i neka druga boljka, potrajaće kraće i proteći bezbolnije.
Prema kazivanju stručnjaka koji se svakodnevno sreću s ovakvim pacijentima, depresivno raspoloženje traje dosta dugo, a osoba koja na ovo stanje „nagazi” nije zainteresovana ni za šta iz svoje okoline, oslabljena joj je koncentracija i komunikacija, razmišlja o ličnoj bezvrednosti, beznadežnosti i bespomoćnosti. Takvu osobu potrebno je prepoznati i uputiti stručnjaku za pomoć.
Kao najčešći razlozi za pojavu ovog mentalnog poremećaja pominju se gubici bliskih osoba, bolesti, a u našoj sredini - teška materijalna situacija, problemi na poslu i u kući. Problemi koji dugo traju troše ljude i postaju hronični, a najčešće apostrofiraju socijalni momenat. I pored ovih nedaća neki ipak ostaju imuni na ovaj poremećaj, njihov organizam odapinje strele odbrambenih mehanizama, dok se drugima maler nadovezuje na maler i depresija nameće kao hronična pojava. Krivac za to je genetska potka, koja će nekima poslužiti kao mreža za pingpong lopticu trauma svakodnevice, dok će se drugima procepiti baš na onom mestu gde se otvaraju vrata bolesti.
Depresivni poremećaj se smatra kao slab karakter i obično takvu osobu pritiskamo da se pokrene i da nešto radi, a to je vrlo pogrešno jer „desperadosa” ne treba terati u akciju.
- Kada okolina primeti da se reaguje prazninom u osećanjima, sporošću u mišljenjima i u obavljanju poslova, što daje potvrdu da se nešto loše odigrava, treba prići s toplinom i pokušati da se pomogne iskrenim i otvorenim razgovorom - naglasila je Zdenka Novović, klinički psiholog s Katedre za psihologiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.
- Veoma je važno da se ljudi kod nas oslobode predrasuda i da prihvate podršku, ne razmišljajući o tome da će ih odmah neko proglasiti ludima. Za mnoge probleme koje imaju ljudi ne koriste prvu pomoć: otvoren i iskren razgovor sa samim sobom, pa i s prijateljima i najbližima. Mi kao da smo zaboravili da razgovaramo, plašimo se i nepoverljivi smo da se otvorimo i priznamo da imamo neke strahove ili probleme, ne iskazujemo šta zaista osećamo i mislimo.
Depresija voli da pliva, ali voli i da se maskira. „Desperados” ne može da zaspi, ili se budi ranije, još u toku noći. Kod nekih je povećan, a kod drugih smanjen apetit, a uz potištenost i inertnost česta je i razdražljivost. Otuda neki psiholozi uz psihoterapiju, bilo grupnu ili individualnu, preporučuju u ovakvim stanjima i farmakoterapiju, kako u tim sivim i surim nedeljama i mesecima, tako i u slučajevima predmenstrualnog sindroma koji, ovako udružen s depresijom, nežnicu učini agresivnom i histeričnom, od čega jednom mesečno u kući strada bar po jedna čaša ili tanjir.
- Teško je priznati da nekom treba pomoć iz straha da okolina ne sazna, ali izbor uvek postoji - tvrdi Aleksandra Nedić. - Valja upoznati sebe, uskladiti aspiracije s realnošću i biti pre svega iskren sa samim sobom. Sebi se može pomoći i uz pomoć literature „Vodič u razumni život” Alberta Elisa. Neprepuštanje sumornim temama i traženju stvari i društva koje će nas oraspoložiti, hobiju i različite aktivnosti podižu samopoštovanje. Ne preporučuje se baš odlazak u centar žurke, ali susret s osobama koje nam prijaju i razgovor o kriznoj životnoj situaciji i mogućem rešenju i te kako su poželjni. Čak i ako se ne nađe rešenje, veoma je značajna razmena mišljenja i nečija podrška i razumevanje.