ŠTA JE POKAZALA JAVNA RASPRAVA U VOJVODINI O PREDLOGU POLITIKE NAUČNO-TEHNOLOŠKOG RAZVOJA SRBIJE

Tesna koža vojvođanske nauke

Neprihvatljivo za Vojvodinu Sudeći po izveštaju sa javne rasprave najviše negodovanja izazvao je onaj deo predložene politike naučno-tehnološkog razvoja Srbije koji se odnosi na politiku decentralizacije u finansiranju naučnoistraživačke delatnosti. Kako ističe pokrajinski sekretar za nauku i tehnološki razvoj prof.dr Dušan Petrovački, ovo poglavlje dokumenta proizašlo je iz dokumenta gotovo identičnog naslova koji je odbacio i Pokrajinski savet za nauku i Nastavno-naučno veće Univerziteta u Novom Sadu krajem prošle godine. On takođe podseća da je pitanje decentralizacije razmatrano i u materijalu “Analiza aktuelnog finansiranja nauke i tehnološkog razvoja” i da su i Izvršno veće i Skupština Vojvodine, u septembru, odnosno oktobru prošle godine izrazili nezadovoljstvo načinom finansiranja i zaključili da Vlada Srbije uz neposrednu saradnju sa Izvršnim većem Vojvodine treba da donese program reformi u finansiranju i organizovanju nauke u Republici. Izvršno veće je, u skladu s tim, uputilo zahtev Vladi da obezbedi da učešće sredstava za nauku u bruto društvenom proizvodu Srbije dostigne jedan odsto i ukazalo da su postojeći državni okviri obezbeđivali određenu autonomnost Vojvodine u oblasti nauke i tehnološkog razvoja, ali da je ona samo delimično ostvarena. Veliko nezadovoljstvo učesnika u raspravi o predloženoj dugoročnoj politici naučno-tehnološkog razvoja izazvala je činjenica da se “Vojvodina svodi na nivo regiona i lokalne samouprave”. To se smatra potpuno neprihvatljivim jer se “Vojvodina bitno razlikuje od svih ostalih eventualnih regija u Republici. Pre svega ima svoju vladu – Izvršno veće, kao i svoju skupštinu i dugu institucionalnu tradiciju”, kaže se u izveštaju o raspravi i ističe da je ovako predložena decentralizacija potpuno prevaziđena i za APV neprihvatljiva, te da takva ne treba da bude upućena Vladi Srbije na razmatranje.

U Izvršnom veću Vojvodine sutra će se održati proširena sednica Saveta za nauku i tehnološki razvoj na kojoj će biti razmotren dokument “Politika naučno-tehnološkog razvoja Srbije”, koji je izradilo Republičko ministarstvo za nauku, tehnologije i razvoj. Pokrajinski sekretarijat za nauku i tehnološki razvoj u saradnji sa Univerzitetom u Novom Sadu, naučnim institutima i Privrednom komorom Vojvodine organizovao je ovog meseca raspravu o ovom dokumentu, o čemu je “Dnevnik” već pisao. Tako je omogućeno da svi relevantni činioci u oblasti naučnoistraživačkog rada ali i privrednici iznesu svoje mišljenje o ovom dokumentu od strateškog i dugoročnog značaja za razvoj nauke i tehnologije u Republici. Cilj ovako organizovane rasprave, kako ističe pokrajinski sekretar za nauku i tehnološki razvoj prof. dr Dušan Petrovački je da najšira vojvođanska javnost, putem Izvršnog veća i Skupštine AP Vojvodine utiče na poboljšanje teksta ovog dokumenta i njegovu pragmatičnu i operativnu primenu.
size=1>Stavovi i mišljenja izneti u javnoj raspravi biće okosnica i sutrašnje sesije u IV Vojvodine, na koju je pozvan i republički ministar za nauku, tehnologiju i razvoj prof. dr Dragan Domazet, kao i predstavnici rektorata Univerziteta u Novom Sadu, direktori naučnih instituta, predstavnici Odeljenja Srpske akademije nauka i umetnosti u Novom Sadu, Matice srpske, Privredne komore Vojvodine i Izvršnog veća i Skupštine APV. Jedinstvena ocena proistekla iz stavova iznetih u raspravi u Vojvodini je da je dokument o politici naučno-tehnološkog razvoja Srbije pripremljen veoma stručno i sveobuhvatno nudi koncepciju transformacije naučnog sistema u Republici, međutim posebno se ukazuje na neke delove dokumenta koji bi trebalo da se promene, dopune ili odbace.
Istaknuto je da materijal nudi mnoštvo ideja čija bi realizacija omogućila osnovni zadatak nauke – razvoj zemlje. Međutim, zamera se što su data jednoobrazna rešenja za sve naučne oblasti što je teško izvodljivo. Stav vojvođanske naučne javnosti i odgovarajućih organa vlasti je da na nivou Pokrajine treba sačiniti program naučno-tehnološkog razvoja. Takođe se smatra da oblast viskog školstva, s jedne, i nauke i tehnološkog razvoja, s druge strane, treba da budu u istoj meri decentralizovane imajući u vidu organizacionu strukturu naučnoistraživačke delatnosti i visokog školstva u Vojvodini. U radnim telima i komisijama Ministarstva treba da bude više naučnih radnika iz Vojvodine, a težište politike naučno-tehnološkog razvoja Republike treba da bude na programima pokrajinskog i regionalnog razvoja, definisanih na tim nivoima. Kao posebno značajan stav iz rasprave, dr Petrovački ističe zahtev da se insistira na odgovornosti Republičkog ministarstva i Pokrajinskog sekretarijata “ukoliko politika i strategija, koje se usvoje, ne daju proklamovane rezultate”. S tim u vezi, insistira se na javnosti rada pri izradi dokumenata, pripremama i realizaciji konkursa za projekte i opremu, načina formiranja budžeta, korišćenja novca i svega ostalog što je u njihovom delokrugu.
Podržava se intencija podmlađivanja naučnog kadra, ali se smatra da su nedopustivo zapostavljeni stariji istraživači, s proverenom reputacijom, od kojih su mnogi priznati u svetu. Apeluje se za obezbeđivanje egzistencijalne sigurnosti mladih istraživača, njihovo stimulisanje da ostanu u zemlji ( trajno rešavanje stambenog pitanja, recimo) i upozorava da bi ukidanje asistentskih mesta i njihova zamena poslediplomcima moglo postati veliki problem, pre svega na deficitarnim studijskim grupama.
Kada je u pitanju politika međunarodne saradnje, zamera se pre svega to što se ne pominje mogućnost regionalne saradnje kao bitan vid evropskih i svetskih integrativnih tokova. Za AP Vojvodinu, na primer, veoma je značajno što je, pored već započetih regionalnih povezivanja, Pokrajina primljena u članstvo Skupštine evropskih regija. Takođe je u raspravi traženo da se određenim merama podstiče integrisanje naših naučnih istraživanja u naučne sistema Evropske unije, i s tim u vezi što brže obezbedi pravna usaglašenost s regulativom EU koja definiše oblast nauke i tehnološkog razvoja.
Problem transformacije naučnih instituta, zaključak je vojvođanske rasprave, je predimenzioniran u odnosu na neke druge probleme, a “utisak je da je dokument napravljen zbog rešavanja problema instituta skoncentrisanih u Beogradu”. Izneto je više značajnih primedbi koje se odnose na transformaciju instituta, a jedna od njih je da bi trebalo predvideti mogućnost da nacionalni naučni instituti ipak ne moraju da budu potpuno u državnom vlasništvu. Takođe se smatra da su predviđeni prestrogi kriterijumi kada je u pitanju broj potrebnih naučnih radnika za registraciju instituta, pa je iznet i konkretan predlog da za registraciju nacionalnog instituta u oblasti veterine bude dovoljno da ima 15 naučnih istraživača ( predlog Ministarstva je čak 30), dok bi za registraciju industrijskog instituta bilo dovoljno da ima tri naučna istraživača (predloženo je pet), s obzirom da su realni uslovi naše privrede daleko ispod svetskih standarda.
Vojvodina nije zadovoljna ni predloženim procentom od 10 odsto s koliko bi Ministarstvo učestvovalo u finansiranju biotehnoloških nauka. S obzirom da je ova oblast prioritetna i u EU, predloženo je da taj procenat bude 30 ili 40 odsto i usaglasi se s finansiranjem drugih nauka. Predloženo je, takođe, da, u okviru institucionalnog finansiranja instituta, Ministarstvo treba da obezbedi 60 odsto stalnog dela ličnog dohotka svim naučnim radnicima instituta. Insistira se i na tome da se jasnije definiše u kojoj meri će instituti moći da odlučuju o svojoj sudbini u procesu transformacije, kao i da se budućim zakonskim aktima definiše uloga intelektualne svojine i autorskih prava.
Posebno je insistirano na neophodnost usaglašavanja zakonske regulative u oblasti visokog školstva i nauke, s obzirom da se u nacrtu budućeg zakona o visokom školstvu naučni instituti i ne pominju (jer se očekuje da će to “odraditi” budući zakon o naučnoistraživačkom radu), što Vojvodini svakako ne odgovara jer je gotovo sva ovdašnja nauka s koncentrisana na Univerzitetu (izvan njega su samo dva naučna instituta). Smatra se da je potrebno napraviti poseban predlog za ustanove koje imaju zdravstvenu funkciju, te da kriterijume za izbor u naučna zvanja treba uniformisati i prilagoditi realnosti (da bude obavezno objavljivanje naučnih radova u svetskim naučnim časopisima, što poslednjih desetak godina nije bio slučaj zbog izolovanosti naše zemlje). Kada su “novci” u pitanju, traži se izbalansiran odnos sredstava predviđenih za primenjene i osnovne nauke, te uvođenje poreskih olakšica za one koji ulažu u naučnoistraživačku delatnost.