ISTINE I ZABLUDE O PROSTITUCIJI

I država bi, sine!

Skandinavske zemlje su legalizovale prostituciju pre gotovo pola veka i od nje napravile unosan biznis. - Švedska, na primer, više uzme u državnu kasu od prostitutki nego od “Volvoa” i “Saaba” zajedno
Kada sam pokušao da čujem mišljenje stručnjaka o legalizaciji prostitucije u našoj zemlji, naišao sam na situaciju goru nego u Skupštini Srbije. Svaki je imao o istom problemu dva mišljenja, tako da mi ni “kvorum” ne bi pomogao, jer bi verovatno bile izglasane obe odluke ravnopravno, i ona za legalizaciju prostitucije i ona protiv.
Zato je možda bolje izneti činjenice o novcu, jer se čitava priča o prostituciji, zapravo, vrti oko njega. Zabraniti prostituciju, jednostavno, nikom u ljudskoj istoriji nije uspelo i zbog toga su svi bili u gubitku: prostitutke i njihove mušterije pošto su uvek bili s druge strane zakona, država - jer je ostajala bez jednog od izvora prihoda od kojeg bi imala najviše koristi, kao i policija, koja je na prostituciji uvek gubila svoj kredibilitet, ni kriva ni dužna. A gomile kriminalaca su se, krijući se iza prostitucije kao paravana, bavile mnogim drugim, po društvo daleko opasnijim kriminalnim poslovima, držeći takvu policiju u patu.
Prve koje su to ukapirale, su, kao i u mnogo čemu drugom, skandinavske zemlje, koje su legalizovale prostituciju pre gotovo pola veka i od nje napravili unosan biznis koji državi donosi ogromne prihode. Najliberalnije su na tom planu Holandija i Švedska, koje su time napravile i jedan od najboljih poteza u svojim nacionalnim ekonomijama. Blizu 40.000 legalizovanih prostitutki svakog meseca u gradsku kasu Amsterdama uplaćuje oko 80 miliona evra. NJima, inače, ide i radni staž. Samo Amsterdam oporezujući kurve, zaradi godišnje oko milijardu dolara, što je srpski san za čitavu privredu. Švedska, na primer, više uzme u državnu kasu od prostitutki nego od ponosa njihove industrije, fabrika automobila “Volvo” i “Saab” zajedno.
Ruska mafija je savršeno organizovana i da su se pokazali kao veliki džentlmeni - kriminalci, do sada nezabeleženi u istoriji kriminala. Ali kod njih nema glasanja i demokratije. Ili uradiš onako kako su oni odlučili, ili si, u suprotnom, mrtav. Pre nego što te pošalju na onaj svet, oni ti pokažu i stravičnu surovost: na primer, neposlušnog pogode “ruskom jabukom” u lice kao poslednju opomenu. Taj koga posred lica pogodi jabuka nafilovana s deset do dvanaest žileta, najčešće pred masom sveta, nema više nikakvog izbora. Ili istog trenutka ispunjava ono što se od njega traži, ili, pak, ako je toliko lud, ulazi u rat s Rusima, što je, bar za sada, bilo čisto samoubistvo, jer nema tačke na zemaljskoj kugli gde te Rusi neće naći. Kada se govori o mafiji, ovde ljudi najčešće imaju predstavu da je to neki polusvet, ljudi kojima ni rođena majka neće reći “čedo moje”, psihopate i bolesne ličnosti. Ne sporim da možda ima i toga, ali su Rusi sve to izbacili. NJihovi operativci su sve bivši agenti KGB-a, izuzetno obrazovani i kulturni ljudi, koji govore nekoliko jezika, čak većinom i veoma šarmantni, ali koji, kao i svaka organizacija, imaju svoje ciljeve i, za razliku od, na primer, naše države, uvek znaju šta hoće.
Posebno poglavlje čine priče devojaka koje rade kao prostitutke i koje bi, objavljene kao studija, bile mnogo objektivnija knjiga od svih zajedno objavljenih na temu “Kakvi smo mi Srbi”.
- Sredila sam papire i odlazim uskoro u Holandiju, gde ću se legalno baviti prostitucijom, što je za mene uspeh kao kada fudbaler pređe u “premijer ligu” - govori mi elegantna, izuzetno zgodna devojka rodom iz Srema. - Prostitucijom se bavim još od svoje 24. godine, kada sam shvatila da od fakulteta u ovoj zemlji mogu da imam samo nesrećan život poput mojih roditelja koji, od kad sam se rodila, nisu živeli kao ljudi. Zbog njih sam diplomirala turizmologiju, ali mi ne pada na pamet da to radim u životu. Kada u Holandiji zaradim novac, moći ću u životu da radim šta želim i onda ću, nadam se, napisati i svoje memoare koji će se zvati “Istorija srpskih kreveta” i koja će, valjda, biti prvo nezavisno štivo u Srbiji od svih ovih nezavisnosti kojih sam se naslušala od kada sam počela da shvatam društvo oko sebe. Kada budem bez straha ispričala ovim ljudima, na primer, šta radi u krevetu čovek koji je bio najveći kritičar Slobodana Miloševića, a danas je kritičar ove nove vlasti, a do sada nikada nije pogledao sebe u ogledalo, mnogi će se, nadam se, osvestiti. Maštam da ispričam priču o svim onim javnim ličnostima kojima se ovde ljudi dive, a koje ne bi prošle pregled ni kod neuropsihijatra pripravnika jer su potpuno emotivno nezreli, priču o onima koji uživaju da s TV-ekrana drže “vakelu” čitavoj naciji, a s 50 godina su nevini i u krevetu s prostitutkom samo pričaju. Želela bih da ispričam kako je jedan naš političar prebio jednu moju drugaricu i ugasio joj pikavac na ramenu. Da bih to uradila, postoje dva uslova: da budem ekonomski nezavisna i daleko od Jugoslavije i, možda jedan morbidan ali neophodan, a to je da moji roditelji, koji su sada već penzioneri, ne budu više među živima, jer oni to ne bi preživeli, pa zbog toga želim da ta knjiga bude napisana što kasnije. Ali zarekla sam se da ću je napisati jer se nadam da će ona pomoći da ljudi ovde počnu drugačije da razmišljaju, jer je samo to lek za ovu nesrećnu zemlju. Žao mi je, samo, što će tek tada mnogi shvatiti da su čitav život proživeli u zabludi!
Kad ovaj tekst bude u novinama, devojka koja mi je ispričala ovu (crnu) sliku naše stvarnosti već će zarađivati svoj hleb u jednom noćnom baru u amsterdamskoj ulici crvenih fenjera za platu kakvu u jednoj od najbogatijih zemalja sveta imaju samo najbolje plaćeni stručnjaci, odnosno između 300 i 400 evra dnevno. Upola manje ostaje holandskoj državi, koja joj obezbeđuje kompletnu zdravstvenu zaštitu, pod čim se podrazumeva i obavezni ginekološki pregled svake dve nedelje, ali i devetočasovno radno vreme kao i svi ostali zaposleni. Uz sve to, ima i kompletnu policijsku zaštitu i, naravno, godišnji odmor, koji će koristiti ko zna na kojim svetskim meridijanima o kojima njene drugarice koje su ostale u Jugoslaviji mogu samo da sanjaju. Naravno, svako ima pravo na svoj izbor i svoj život.
Izbor njenog (i našeg) zemljaka Joce Amsterdama, alijas, Sretena Jocića bio je da pokuša da uzme od holandske države deo kolača od prostitucije. Ona ga je, čak, i puštala da to čini jedno vreme, smatrajući ga korisnim. Pošto je ovde bio nedodirljiv jer je živeo u svom mitu kako je čak i Arkanu (kada je ovaj išamarao nekog agenta MOSAD-a) jednom spasao život, poverovao je da i Holandija živi od mitova. Međutim, kada je shvatio da Holandija živi od državnih interesa, za njega je bilo kasno. Nedavno je uhapšen u Sofiji i uz pratnju bornih kola i helikoptera, vezan u lancima, sproveden avionom holandske policije u amsterdamski zatvor. Za njega možda još nije kasno, kao na primer za Duju Bećirovića, Paju Sarajliju, “Bombonu” (nedavno likvidiranog u Beogradu) i ostale žestoke momke beogradskog asfalta, koji su bili ubeđeni da mogu korumpirati holandsku policiju i državu i držati paralelno prostitutke po holandskim ulicama koji su tu svoju naivnost platili glavom. Ozbiljne države ne dozvoljavaju nikom da uzima ozbiljan novac, bez obzira na koji način je zarađen, jer one su davno shvatile da se kriminal najlakše eliminiše tako što se određena dela legalizuju.
Posebno ga je lako legalizovati kada je jedina odrednica za njegovu kriminogenu delatnost - moral. Tamo gde je crkva posebno jaka (na primer, u Francuskoj i Italiji), to je urađeno prećutno, a tamo gde su želje tajne a (ne)moral javni, to rade kriminalci, mada svi znaju, ali neće da priznaju - i država, bi, sine.