VOJVOĐANSKO PITANJE - RAZLIKE I NERAZUMEVANJA
Raste nezadovoljstvo statusom Pokrajine
Autonomija Vojvodine je stalno prisutna tema, kako u medijima tako i na ovdašnjoj političkoj sceni. Stekao bi se utisak da su „krivci” za to političari koji su ove vrele dane rešili da učine još vrelijim, insistirajući na temi koja čini temelj njihove političke platforme. Međutim, zaslužnih ima još. U taj krug sasvim sigurno ulaze i oni političari koji o ovoj temi razgovaraju samo kad ih neko pritisne, ali i mediji za koje je ova tema prisutna samo onda kada je neko od lidera stranaka aktuelizuje

Posle sastanka trojice lidera Lige, Reformista i Saveza vojvođanskih Mađara i njihove konferencije za medije, zvali su me brojni urednici, novinari i dopisnici raznih medijskih kuća, i domaćih i stranih, sa molbom da, prokomentarišem taj susret. Primetila sam zanimljivost u pristupu novinara, koja može biti indikativna. Novinari iz Beograda su se, uglavnom, interesovali za utemeljenost tri stranke u biračkom telu, dok je ovdašnje novinare zanimao problem zbog kojeg su se lideri sastali. Razlike i nerazumevanja koje smo zabeležili među građanima, u zavisnosti u kojem kraju države žive, u pristupu problemu nadležnosti Vojvodine, vrlo su izraženi u našim istraživanjima, a očigledno su prisutna i u kvalifikovanoj javnosti. Priča u kojoj bi se govorilo o težini zahteva za povećanje nadležnosti Vojvodine samo na osnovu toga koliko bi tri stranke dobile glasova, da su danas izbori, bez priče o utemeljenosti nezadovoljstva nadležnostima Vojvodine među njenim građanima bila bi i nekompletna i nekorektna.

Sivi odgovori iz 1988. godine

Stavovi punoletne vojvođanske javnosti o nadležnostima Vojvodine, redovno se prate u agenciji "Skan" jedanaest godina. Od vremena «jogurt-revolucije» i donošenja Ustava Republike Srbije, kojim su ukinute brojne nadležnosti Vojvodine iz ranijeg perioda, među građanima kontinuirano raste nezadovoljstvo statusom ove pokrajine. Ubrzo posle «događanja naroda» iz 1988. godine u Vojvodini dominantno raspoloženje građana postaje strah. On je opredeljivao i rezultate prvih istraživanja na ovu temu i to tako što je jedna trećina građana, iznoseći svoj stav o novim nadležnostima Vojvodine, tvrdila da je pronađena prava mera, jedna trećina je bila izrazito protiv ukidanja ranijih nadležnosti a jedna trećina je bežeći u takozvane sive odgovore tvrdila da ne zna da li je to dobro rešenje, ili je uskraćivala odgovor na ovo pitanje. Ovi građani ili nisu hteli ili nisu smeli da iznesu svoj stav. Ostali su se podelili. Međutim, ni tada a ni godinama kasnije, nisu zabeleženi zahtevi za nadležnostima većim od onih koje je Vojvodina imala po Ustavu iz 1974. godine. Nije bilo zahteva za republiku a još manje za samostalnu državu.
Kako su godine prolazile, iskustva koja su donosile nove (ne)nadležnosti kod građana su sve više proizvodile nezadovoljstvo i razvijale osećanje opljačkanosti. Broj nezadovoljnih se povećao na oko 70 odsto. Među njima su uvek bili najbrojniji oni koji su tražili da se Vojvodini vrate nadležnosti po Ustavu iz 1974. godine, slede oni koji su tražili značajno veću autonomiju nego što je to danas, ali nešto manje nego što je to bilo ranije. Uvećana nezadovoljstva, prvi put, proizvela su i zahteve da Vojvodina bude republika u jugoslovenskoj zajednici ili da se osamostali i funkcioniše kao posebna država.

Većina traži vraćanje nadležnosti

Maksimalan broj «republikanaca» zabeležen je 1996. i 1997. godine i dostigao je 22 odsto. U isto to vreme zabeležen je i najveći broj onih koji su tražili Vojvodinu kao samostalnu državu - 11 odsto. Ako se izuzme broj onih koji i dalje nemaju stav o ovom pitanju, broj zadovoljnih se kreće oko jedne petine vojvođanske populacije i to su najčešće najstariji građani i oni koji su do sada glasali pre svega za SPS. Među građanima koji glasaju za sve ostale stranke dominira nezadovoljstvo stepenom autonomije. Primera radi, među građanima koji su 1997. godine glasali za SRS bilo je 20 odsto onih koji su mislili da Vojvodina treba da bude republika. Otuda ne čudi tendencija da razočarani birači ove stranke odlaze u simpatizere ili glasače LSV.
Većina glasača i stranaka čije je sedište u Beogradu nezadovoljni su stepenom autonomije, ovo posebno važi za birače DS koji se približavaju glasačima Lige i Reformista, ali nisu daleko od njih ni oni koji bi da su danas izbori glasali za DSS. Ovo proizlazi i iz činjenice da je većina građana, koji su na prošlim izborima glasali za DOS (više od 80 procenata), nezadovoljno sadašnjim nadležnostima vojvođanske autonomije. U međuvremenu se dešava još jedan proces koji nije teško objasniti. Od prošlogodišnjih izbora pa do danas istraživački je zabeleženo blago povećanje popularnosti Lige ali se istovremeno menja struktura biračkog tela ove stranke i to upravo po pitanju nivoa nadležnosti Vojvodine. Ranije je među simpatizerima ove stranke bio značajno veći broj građana koji su za Vojvodinu republiku ili samostalnu državu nego što je to bilo u strukturi stanovništva. S povećanjem broja onih koji bi danas glasali za ovu stranku opao je broj građana koji bi podržali ideju Vojvodina republika koja stoji u programskim dokumentima ove stranke. Danas tako misli svega 20 odsto njenih pristalica. Ima glasača Lige i koji se zalažu za samostalnu državu ali njih je značajno manje. Najveći broj glasača ove stranke zalaže se za nadležnosti po Ustavu iz 1974. godine.

Vojvođani bez bloka - mali

Vojvođanske stranke izuzev SVM, kao i većina drugih opozicionih stranaka, na dosadašnje izbore nisu izlazile samostalno i kao ostale opozicione stranke samostalno nisu imale veliko biračko telo. Međutim, u situacijama kada su izlazile na izbore udružene u vojvođanskoj opciji, one su dobro prolazile, čak i onda kada su «beogradske stranke» bile u koaliciji. Primer za to su lokalni izbori 1996. godine, kada je Koalicija Vojvodina (Liga, Reformisti i Seljačka stranka) gotovo svugde gde je istakla kandidate dobila izbore i dobili bi još više da su imali više kandidata. Istovremeno, SVM je u većinskim mađarskim sredinama dobijao izbore, a da su sve mađarske stranke izašle u koaliciji dobili bi još više. Kako bi to izgledalo danas u promenjenim okolnostima bez Miloševića, zavisi od situacije u okruženju u trenutku glasanja, od toga da li će Jugoslavija opstati i od sluha stranaka u Beogradu, ali i od sposobnosti vojvođanskih stranaka da se ujedine. Samostalno nijedna od njih ne bi imala velikog uspeha, mada LSV nikad nije bolje stajala nego danas, a reformistima raste popularnost ali je to i dalje nedovoljno za značajniji uspeh. SVM bi na izborima prošao kao i do sada. Udružene sa drugim «vojvođanskim» i regionalnim strankama, ove stranke imale bi ozbiljne šanse. Sve zavisi od mnogobrojnih okolnosti u Vojvodini i izvan nje.
Razlika u javnosti postoji pa otuda ne čudi ni razlika među novinarima. Međutim, brine primetna ostrašćenost koja ne pomaže razumevanju. Kao da opet ništa nismo naučili. Ovim povodom sam se setila jednog kolege, direktora respektabilne beogradske istraživačke kuće. Nazvao me je jedne subote, s nevericom gledajući u rezultate svojih istraživanja u Srbiji o nadležnostima Vojvodine. Pitao se da li je moguće da građani Srbije i posle dvanaest godina patnje, zla i nesreće imaju tako tvrde i suprotstavljene stavove u odnosu na građane područja na koji se problem odnosi. Pitala sam ga da li zna ko su gradonačelnici Niša, Čačka i Preševa. Znao je odgovor. Znao je odgovor i na pitanje o liderima iz Novog Pazara i Kosovske Mitrovice. Nije znao odgovor na pitanje ko je predsednik Izvršnog veća Vojvodine. Ne znaju to ni građani Srbije. Da bi se stiglo do razumevanja i tolerancije neophodna je jedna druga priča a ona se zove - politika i mediji.

Stavovi zavisni od događaja

Važno je napomenuti da stavovi Vojvođana o poželjnom stepenu autonomije uvek zavise od događaja u okruženju i očekivanja od vlasti u Beogradu. U trenucima kada je situacija u zemlji iole stabilnija i mirnija, zahtevi za autonomijom se povećavaju, ali ako je situacija kritična, ako se negde u okruženju puca, nezadovoljstva ostaju u okvirima onih 60-70 odsto ali zahtevi se smanjuju. Odmah, kako se situacija smiri nezadovoljstvo se pretoči u veće zahteve.
Kako bi se ovo odrazilo u slučaju izbornog izjašnjavanja na izborne rezultate pojedinih stranaka, teško je danas pretpostaviti, mada za to postoje indikatori.

Većina građana Srbije - protiv

Razlike u stavovima građana Jugoslavije, Srbije i Vojvodine o nadležnostima Vojvodine postoje i one su značajne. Većina građana Srbije van Vojvodine (52%) misle da Vojvodina ima dovoljno nadležnosti i da ih ne treba povećavati. Doda li se njima i 8 odsto građana koji misle da Vojvodini treba ukinuti sve nadležnosti, imamo značajnu većinu građana Srbije, bez Vojvodine koji se protive povećanjima nadležnosti Vojvodine. To su, znači dva sasvim suprotstavljena stava koji upućuju na to da nije lako ni političarima u Vojvodini ali ni onima u Beogradu. Ipak je najteže političarima u Vojvodini čije stranke imaju sedište u Beogradu.

Milka Puzigaća
(autorka je direktorka agencije „Skan”)