NOVI PRILOZI PRODAJI BEOČINSKE FABRIKE CEMENTA
Cementara nije sir
Francuska kompanija saopštila da očekuje implementaciju strateškog partnerstva, a Džordž Bobvoš „naređuje“ da se fabrika proda odmah i bez tendera, u suprotnom, mogli bi je dobiti „džabe“
Nije prošlo ni sedam dana otkako je republički premijer Zoran Đinđić u Subotici izjavio da je „sasvim sigurno da „Lafarž“ više neće biti zainteresovan za Beočinsku fabriku cementa (nakon što su se dva dana pre toga zaposleni opredelili za raspisivanje međunarodnog javnog tendera), a demantovao ga je u tome niko drugi do sam „Lafarž“.
Krajem prošle nedelje objavljeno je saopštenje iz ove francuske kompanije, koja je „i dalje ubeđena da će Vlada, BFC i ostali zainteresovani subjekti nastaviti sa implementacijom strateškog partnerstva“.
Kao podrška saopštenju je izjava direktora „Lafraža“ za centralnu i istočnu Evropu Džordža Bobvoša, objavljena u „Politici“, kako su raniji dogovori validni i kako će kompanija zaštiti svoje interese u procesu privatizacije. Bobvoš je rekao i kako, da se mi ne bi mučili.
„Ne mislimo da je nova tenderska opcija dobra. Mi očekujemo od Vlade i kompetentnih ljudi u Beočinu da se donese odluka bez čekanja i bez tendera. Pošto je „Lafarž“ bio u pregovorima pre drugih u poslu sa Beočinom (?), logično je da se ispoštuje ono što je do sada odlučeno. Uostalom, ko prodaje BFC? Država ili neko drugi.“
U ovom uvodnom slovu i državi i svim zaposlenima jedne velike fabrike, koja je od strateškog značaja za celokupnu našu privredu, od predstavnika jednog potencijalnog budućeg partnera, čoveku postaje i mučno i smešno. Postavlja se pitanje zašto ta kompanija nije tražila da se realizuje posao odmah posle prvobitne odluke u BFC 1998. godine, ili sledeće 1999. godine, dok su na novosadskim mostovima i u Rafineriji bombarderi tražili Slobu, ili sledeće 2000. godine, kada su detonacije utihnule.
Nakon izbora „Lafarža“, „Lafarž“ je ćutao. Zato su Beočinci odustali od svoje prvobitne odluke i izmenili je 2000. godine u korist druge kompanije, za koju jedva da se i zna: austrijska firma „Alas internacional“. Tu promenu mišljenja, sazrevanje odluke, gospodin Bobvoš bi trebao da uvaži, jer se i sam „Lafarž“ ponašao ko miš pred sirom: hoće, neće, hoće... čekajući zgodnu priliku.
Ako je baš zapeo za BFC, „Lafarž“ ima prilike da se okuša na javnom tenderu koji samo što nije raspisan. Kontradiktorno je i nespojivo ono što traži predstavnik „Lafarža“. Kaže, 1998. godine raspisan je zatvoreni tender, koji danas traži da se poštuje, a s druge strane, nije se javljao vlasti koja ga je „napisala“ i s kojom je bio u prilici da ga eventualno pre dve-tri godine realizuje. Kaže, čekao je novu vlast.
Kako ozbiljno „zabrinut“ za budućnost BFC, s kojom se, kako kaže, igra fabrički menadžment i lokalna politika, on kao moguće rešenje vidi u besplatnom dobijanju cementare!!! Obrazlažući zalaganje za denacionalizaciju cementare, pa tek onda privatizaciju, Vobvoš tvrdi da je pre 1946. godine njen vlasnik bila jedna švajcarska kompanija (Cementaria AG), čiji je „Lafarž“ danas većinski vlasnik. On šaljivo poručuje da bi u tom slučaju BFC mogla „Lafaržu“ da pripadne „džabe“, a „gospodin Čanak bi tada bio heroj dana“!
Sudeći po ovakvim ocenama i procenama Francuza o našoj najvećoj cementari, unapred vidimo na šta će ličiti predstojeća utakmica za kupovinu većinskog paketa. Ipak, stranci i pored sve zaštite koju će imati u procesu privatizacije i čvrstih zakonskih propisa, ne smeju zaboraviti da su stranci, a da moraju da se za svoje fabrike pitaju i radnici i lokalna vlast i država.