"Glas" prenosi "New York Times": Kako postići mir u regionu

  Rizici novog rata na Balkanu

  Hapšenje Miloševića je rezultat pritiska SAD - konkretno, zakonodavstva koje je tražilo saradnju sa Haškim tribunalom kao uslovom za dalju pomoć. Ukoliko SAD ne budu vodile slučaj hapšenja Karadžića i Mladića, slučaj će voditi njih

  Svakako da je velika vest što je Slobodan Milošević, čovek koji je započeo i izgubio četiri rata na Balkanu, uhapšen zbog kršenja jugoslovenskih zakona - mada se on, da bi se pravda poštovala u potpunosti, mora suočiti sa sudom za ratne zločince u Hagu. Kao Amerikanac koji je proveo verovatno najviše vremena s njim, prvenstveno u pregovorima koji su vođeni za prestanak rata u Bosni, ja sam duboko srećan što je njegova aktivna uloga u istoriji, čini se, dovedena do samog kraja.

  No, isto se ne može reći za Radovana Karadžića i generala Ratka Mladića. Sloboda za ove ljude - jedan je rasistički lider bosanskih Srba, a drugi je masovni ubica - potkopava politiku Zapada. Ovi ljudi, posebno g. Karadžić, i dalje su glavna opozicija jedinstvenoj multietničkoj Bosni. Odbijanje NATO-a i Sjedinjenih Država, čak i da pokušaju da ih uhapse, jedna je od stvari koje su me najviše žalostile u politici Zapada posle Dejtonskog sporazuma iz 1995. godine.

  Ako g. Karadžić bude predat, a ja verujem da je on gotov, primena Dejtona će biti daleko efikasnija. Ironično je što su američki vojni lideri - koji bi mnogo toga dobili hapšenjem g. Karadžića jer bi to ubrzalo povlačenje oko 5.000 američkih vojnika - bili najnespremniji, navodili su rizike i poteškoće u koordinaciji s Francuzima, u čijem se sektoru Karadžić najčešće krije.

  Neuspeh hapšenja ova dva čoveka je jedinstven primer kako neaktivnost može postati politička odluka, i to sa posledicama. Hapšenje g. Miloševića rezultiralo je nakon pritiska Amerike - konkretno, zakonodavstva koje je tražilo saradnju sa Haškim tribunalom kao uslovom za dalju pomoć. Izjava državnog sekretara Kolina Pauela posle njegovog hapšenja, da će SAD nastaviti da pomaže, bila je dobra, ali time se samo odgađa velika odluka koja visi nad američkom politikom na Balkanu. Međutim, odlaže se taktika, a ne stvarna politika.

  Ukoliko Sjedinjene Države ne vode ovaj slučaj, on će voditi njih. Ne može se stalno pričati o razmatranju politike i "okupljanju tima". Istorija ide u kontinuitetu i ne čeka na odluku Senata. Nedavne akcije makedonskih Albanaca i bosanskih Hrvata delom su reakcija na novu administraciju koja se na Balkanu shvata kao daleko pasivnija. Ovakvo tumačenje je ohrabrilo separatiste da pokušaju da povrate prednosti iz prethodnih pet godina. Peti rat na Balkanu je započeo u Makedoniji, a Vašington se sada suočava s problemima u Bosni, Crnoj Gori i Kosovu.

  Danas u Bosni novi problemi dolaze od bosanskih Hrvata, koji teže da unište osetljivu muslimansko-hrvatsku federaciju. U poslednjih deset dana, oni su inicirali brojna dezerterstva Hrvata iz armije federacije i napada na mirovne snage NATO-a i oficire zadužene za primenu Dejtonskog sporazuma. Njihov cilj je stvaranje odvojene hrvatske mini države koja bi se, najverovatnije, kasnije spojila sa Hrvatskom. (Ciljevi nekih bosanskih Srba su slični.) Ako Hrvati uspeju u tome, Dejton će biti praktično mrtav, a Bosna ozbiljno pogođena. Sjedinjene Države moraju da povedu snažnu međunarodnu akciju za hapšenje ovih kriminalnih elemenata i upotrebu sile, ukoliko bude potrebno.

  Drugi problem, Crna Gora - mnogo manji partner Srbije u ostacima Jugoslavije - daleko je nejasnija. Predsednik Crne Gore Đukanović se hrabro suprotstavljao predsedniku Miloševiću tokom rata na Kosovu, ogromno pomažući NATO-u. Sada se on postepeno primiče potpunoj nezavisnosti Crne Gore, što znači razvod sa Srbijom i konačan raspad Jugoslavije.

  Ako partija g. Đukanovićeva ostvari značajnu prednost na crnogorskim skupštinskim izborima 22. aprila, međunarodnoj zajednici će biti teško da se suprotstavi volji naroda. Zbog straha da to može da dovede do nestabilnosti, crnogorskoj nezavisnosti će se suprotstaviti Sjedinjene Države i Evropska unija. Ali, ako Crna Gora sebe proglasi nezavisnom, mi nećemo imati mogućnosti da ne prihvatimo takvu odluku. Mnogo je bolje pripremiti se za takvu mogućnost nego zalagati veliki američki ugled u suprotstavljanje njoj. Mi možemo da živimo uz nezavisnu Crnu Goru, ukoliko ona ne pokrene slične promene na drugim mestima.

  Najhitniji problem je u Makedoniji. Uglavnom, preostalo je samo nekoliko nedelja za posredovanje u sprečavanju građanskog rata između makedonskih Slovena i radikalne albanske manjine. Da bi se to sprečilo, Vašington bi trebalo da ima predstavnike na visokom nivou koji će jasno zastupati Bušovu administraciju, uz Havijera Solanu iz Evropske unije. Trenutno, prepuštanjem diplomatije u potpunu nadležnost Evropljana, Vašington rizikuje ponavljanje iste greške iz 1991. godine - zapostavljanje problema od samog početka, nakon čega je došlo do rata.

  Konačno, samo Kosovo. Nasuprot Bosni, čiji mir garantuju međunarodna zajednica i Dejtonski sporazum, Kosovo nema ništa više od nestabilnog prekida vatre i rezolucije Saveta bezbednosti UN, koja je prilično nejasnog statusa. Albanci traže nezavisnost; Srbi žele da zadrže Kosovo kao deo Jugoslavije. Dok se ne postigne rešenje koje bi bilo podjednako prihvatljivo i za Beograd i za kosovske Albance, biće nemoguće povući NATO snage bez pokretanja daljih sukoba.

  Niti jedna od strana u ovom sukobu nije spremna na pregovore. Kosovci prvo moraju održati svoje izbore da bi mogli da izaberu svoje vođe - a, na žalost, ovi izbori su odloženi sve do kraja ove godine zbog traljavosti međunarodnih birokrata. U međuvremenu, Beograd nije spreman za pregovore sve dok se sukob sa Crnom Gorom ne završi. Kao i u Makedoniji, Amerika, čiji je uticaj u ovom regionu veći od uticaja Evropske unije i Ujedinjenih nacija, treba da traži dogovorno rešenje.

  Shvatam, naravno, da ono što sam već naglasio u tekstu predstavlja u najvećoj meri uvećano zalaganje američkog vođstva na Balkanu, u partnerstvu sa NATO saveznicima. To je ista pozicija na koju sam ukazivao i kao vladin funkcioner.

  Na kraju, ključno pitanje je da li je balkanski problem vredan ovakvih rizika i troškova. Moj odgovor je jednostavan: veoma je vredan, jer je stabilnost Evrope i dalje osnovni interes američke državne bezbednosti, koji nije nestao sa prestankom hladnog rata. Ako se suočimo s problemom kriminalnih elemenata koji još predstavljaju pretnju za balkanski region, a čiji se uzroci nalaze unutar same zone odgovornosti NATO-a, jedini izbor koji imamo, po mom mišljenju, jeste ili da se odmah umešamo po nižoj ceni ili ćemo morati da se ozbiljnije umešamo kasnije.

  Preveo: V. Jovanović

  Autor je bivši ambasador SAD u Ujedinjenim nacijama, glavni arhitekta Dejtonskog sporazuma