BEKSTVO U BUDUCNOST
Nova vlast ce uskoro morati da se pozabavi decentralizacijom, koja se ne bi pretvorila u novu dezintegraciju zemlje
Najtrazeniji penzioner na planeti Zemlji uspeo je da tokom svoje vladavine ozivi slabiji deo francuske istorije u kojoj se drzava poistovecivala sa njenim vladarom. Oslanjajuci se na izreku "Drzava to sam ja", Slobodan Milosevic je, izgleda, uspeo da se sjedini sa drzavom a drzava uspela da se prilagodi njegovom politickom programu, duhu, temperamentu i ostalim ljudskim osobinama. Zato bi neki ozbiljni ljudi mogli da se zapitaju - kako demontirati Milosevicev sistem a ne razvaliti drzavu kojom je vladao?
Sve clanice Demokratske opozicije Srbije postigle su saglasnost da treba resiti "vojvodjanski problem", ali, posle velike istorijske pobede, ispostavilo se da postoje veoma ozbiljne rasomonske razlike u poimanju sirine autonomije, decentralizacije i same Vojvodine. Ubrzo je otvorena nezvanicna rasprava u kojoj su beogradske stranke optuzene za izvrdavanje obecanja jer su na glavnu autonomasku parolu "tacku na pljacku" samo stavile zarez i nastavile perfidnu velikosrpsku eksploataciju Vojvodine, docim su prestonicke stranke tvrdile kako bi valjalo napraviti izvesnu razliku izmedju decentralizacije i dezintegracije drzave, ocenjujuci da programi federalizacije Srbije i price o takozvanoj, fiktivnoj i pocivsoj Jugoslaviji nanose ogromnu stetu demokratskoj konsolidaciji polusrusene zemlje.
"Nije tacno da je DOS postigao dogovor o buducem statusu Vojvodine, mi smo se samo obavezali da cemo posle pobede na izborima to pitanje otvoriti i resiti na demokratski nacin. Tacno je da su ljudi nezadovoljni prekomernom centralizacijom, ali nije jedini izlaz autonomija ili vracanje u 1974. godinu jer autonomija ne znaci blagostanje. Demokratska stranka Srbije se zalaze za regionalizaciju Srbije i insistira na institucionalnom uredjenju citave drzave, a ne samo njenih delova, jer ako ne budemo imali drzavu necemo ni autonomiju", kaze za NIN koordinator Demokratske stranke Srbije za Srem i Banat Arsen Kurjacki za NIN.
Povratak u komunizam
Dilema uzmedju stava da drzavu treba institucionalno preurediti kroz promenu Ustava i uverenja da je Milosevicevu drzavu nemoguce preurediti, zbog cega se ne treba maltretirati legalistickim ujdurmama, postala je opste mesto u svim raspravama o precanskom politickom cvoru. "Treba i jedno i drugo. Ali dok se promeni Ustav, valja raditi nesto. Mi predlazemo da se autonomija ostvari u tri faze - u prvoj fazi treba preuzeti ovlascenja koja nam sadasnji ustav omogucava, u drugoj fazi treba u Skupstini Srbije promeniti oko 60 zakona kojima se ogranicava i suzava autonomija, da bismo na kraju doneli novi ustav kojim bi se trajno i kvalitetno definisao polozaj Vojvodine. To se mora uraditi jer je sadasnja autonomija besmislena i nema nikakvog sadrzaja, nikakvih ovlascenja", kaze za NIN jedan od vojvodjanskih lidera i predsednik reformista Miodrag Isakov, koji smatra da se izdvajaju dva ozbiljna koncepta u vladajucoj koaliciji: prvi se zasnivana na autonomiji i decentralizaciji vlasti, drugi se bavi regionalizacijom, koju Isakov opisuje kao dekoncentraciju vlasti.
Protekle jeseni, kad je politicka scena pocela da se ozbiljnije bavi "severnim pitanjem", zakljuceno je da se na njega neizostavno mora odgovoriti, ali je ostalo nejasno zasto bi novo drustvo trebalo graditi na resenjima koja su ipak smisljena u komunistickom, izumrlom sistemu. Zoran Lutovac sa Instituta drustvenih nauka smatra da decentralizacija drzave podrazumeva prenosenje ovlascenja na nivo lokalne samouprave, koja ce, zatim, pronaci optimalna resenja."Vracanjem na stara resenja imali bismo, umesto centralizovane drzave, dva ili vise centralizovanih entiteta, jer se decentralizacija ne moze sprovesti valjano bez demokratije."
Predsednica Pokrajinskog odbora Demokratske stranke Gordana Comic u razgovoru za NIN kaze da je neophodno postici konsenzus unutar Srbije o buducem statusu Vojvodine i da se u resavanju tog problema ne treba vracati u proslost "Sada smo na prvom koraku. Buduci da sada uredjujemo drzavu, onda treba krenuti od onoga sto najvise odlikuje uredjenu drzavu a to su jasni tokovi novca. Mi, dakle, kao odgovorna vlast moramo da kazemo gradjanima koliko ih kosta njihova drzava i da ustanovimo na koji nacin ce ta drzava postati efikasnija i funkcionalnija. U procesu preuredjenja drzave morali bismo da krenemo od lokalnih samouprava i dozvolimo im da definisu princip odrzivog razvoja za njihove sredine, ali da istovremeno napravimo program za sredine koje ne mogu da podmire sopstvene potrebe."
Period od usvajanja Ustava iz 1974. godine do njegovog ukidanja je, ipak, dozivljen kao vreme u kome je Vojvodina dozivela veliki ekonomski prosperitet i uspela da se, prema brojnim ekonomskim pokazateljima, priblizi Sloveniji. "Tada smo se vratili na drugo mesto, ne kojem smo se po ekonomskim pokazateljima nalazili i kada je stvorena prva Jugoslavija. Od usvajanja novog ustava, pocinje sunovrat i pustosenje Vojvodine", kaze jedan od sagovornika NIN-a. Iako su price o eksploataciji, pustosenju srpske hraniteljke postali opste mesto u izlaganjima boraca za autonomiju, koji su, umesto nepresusnim mitovima, poceli da se bave novcima, otudjenim zitom i sunkom, niko nema egzaktne podatke o razmerama pustosenja Vojvodine.
Predsednik Pokrajinske skupstine Nenad Canak izjavio je da severna pokrajina popunjava pola budzeta, drugi lider Mile Isakov kaze da u budzet odlazi 40 odsto i da se u kasu pokrajinske administracije vraca 0,8 odsto, dok ostali politicari kazu da su izdvajanja od 28 do 34 odsto po raznim osnovama. Poslednji relevantni podaci kazu da Vojvodina ima 28 odsto stanovnika Srbije, 27 odsto teritorije i 32 odsto drustvenog proizvoda. Medju prigovorima na ekonomsku i drugu obespravljenost navodi se da su veliki sistemi, od elektroprivrede, vodoprivrede, robnih rezervi do Radio-televizije Novi Sad, integrisani u vece sisteme sa centralama u Beogradu, kao i nedopustivo niske cene zita i druge hrane pomocu kojih je Srbija prezivela sve ove godine bez dramaticnih socijalnih potresa. "To nije lepo. Meni su pricali kako su moji stari dok je jos Franja Josif bio mocan srbovali i sve davali samo da udjemo u Srbiju, mi smo dvared glasali za radikale, ali bas slabo zivimo. Uzmu, kazu platice, pa plate kad je kasno", objasnjava svoje vidjenje autonomije stariji prodavac na futoskoj pijaci iz sela Sajkas, uz obavezno ponavljanje da su "precani srbovali, dok su Srbijanci sluzili nehriste".
Ko je izabrao Canka
Pripadnici vojvodjanskog bloka objasnjavaju da je budzet pokrajinske administracije znatno manji od budzeta koji je na raspolaganju Novom Sadu. Nevolje s ekonomskim podacima objasnjavaju se ukidanjem pokrajinskog zavoda za statistiku, zbog cega se informacije o proizvodu po stanovniku, taksama, porezima dobijaju zaobilaznim, elipticnim putem. Jedan od sagovornika slikovito objasnjava da je u opstini Zabalj prosle godine na osnovu vodnih doprinosa naplaceno 15 miliona dinara, da bi opstini kroz investicije vraceno cirka milion. Pomenuta opstina je, inace, jedna od najmanjih od 59 opstina u Vojvodini. Cak i najozbiljniji protivnici price o eksploataciji srpske zitnice ne spore da je Vojvodina bila na udaru, ali podsecaju da bi bivsa vlast uzimala toliko i iz juzne Srbije da je imalo sta da se uzme. Ali nije. Druga pogresna pretpostavka, da je bivsi predsednik ukinuo autonomiju protivno volji njenih stanovnika, takodje je diskutabilna jer je na brojnim, diskutabilnim izborima dobijao nespornu podrsku, koju je u drugoj polovini decenije nadmasio samo Seselj, poznati zagovornik ukidanja cak i ostataka nekadasnje autonomije.
Cinjenica da je za predsednika Pokrajinske skupstine izabran Nenad Canak, najradikalniji borac za vojvodjansku stvar i zagovornik federalizacije Srbije, uputila je javnost na zakljucak da se vladajuca koalicija nakanila da munjevito i radikalno resi vojvodjansko pitanje. NJegove turbulentne izjave i nastupi su, medjutim, postali tesko prihvatljivi za vecinu clanica DOS-a, ali u polemiku sa njim do sada otvoreno ulazi samo DSS. "Cudi me da gospodin Canak baca drvlje i kamenje na Beograd i kritikuje sto se sve odluke donose u Beogradu, a ne u Vojvodini, kada je upravo on tamo izabran a ne u Vojvodini. Mi smo dve nedelje vodili mukotrpne pregovore i nismo se dogovorili, da bi odluka o njegovom imenovanju doneta na Predsednistvu DOS-a u Beogradu. Inace, u Vojvodini bi ga tesko izabrali", ocenjuje Kurjacki, napominjuci da je Cankov izbor podrzala tesna vecina poslanika iako DOS ima 117 od 120 mesta u Skupstini. Za njega su glasali poslanici Lige socijaldemokrata, Demokratske stranke i Saveza vojvodjanskih Madjara. Insistiranje na projektu vojvodjanske republike, uz formiranje jos pet federalnih jedinica u Srbiji, moglo bi da kompromituje zahteve za preuredjenje zemlje, ali i sopstvene koalicione partnere. "On dobija poene u Vojvodini, ali gubi DOS u celini, jer se nasi nacionalno orijentisani biraci vracaju radikalima ili odlaze u apstinenciju. To nije dramaticno, ali bi moglo da postane", kaze jedan od sagovornika.
Covek koji je u beogradskim medijima simbolizovao ideju autonomastva, vojvodjanskog separatizama i arhineprijatelja srpstva, Bosko Krunic, kaze da ne shvata ozbiljno price o republici jer u Vojvodini nikada nije bilo secesionistickih radikala, niti je ko zeleo da se odvoji od Srbije. "Danas treba traziti resenja na sasvim novim osnovama, jer autonomija iz 1974.godine postignuta je u okviru sistema socijalistickog samoupravljanja, na principima koji su danas postali anahroni. Zato valja uciniti ozbiljan iskorak i napraviti nov koncept u skladu sa vremenom u kome zivimo." Sagovornica iz DS ne veruje da se politicki odnosi u Vojvodini mogu radikalizovati iz tri razloga: "nijedna politicka grupa nema nespornu vecinsku podrsku, zajednicka obaveza svih clanica DOS-a je da cuvaju stabilnost, a jake interesne grupe iz sveta i zemlje nisu zainteresovane za radikalizaciju tog pitanja".
Borba za autonomiju pocela je nekoliko meseci posle rata cara Leopolda Prvog protiv Turaka, u kojem su ucestvovali i Srbi. Tada su mase srpskog stanovnistva odlucile da sa patrijarhom Carnojevicem krenu na sever. Ta borba trajala je nekih 228 godina, do pripajanja maticnoj drzavi. Objasnjavajuci u kojoj meri se srpska zajednica borila za ocuvanja identiteta i politickih prava, istoricari kazu da je pocetkom veka na podrucju Vojvodine zabelezeno 800 crkava, 28 manastira, 350 osnovnih narodno-veroispovednih skola, dve gimnazije, tri uciteljske i tri vise devojacke skole, dok je ekonomska osnova srpske autonomije godisnje iznosila sto miliona kruna.
Al' se srbovalo
Nekoliko godina po stvaranju jugoslovenske kraljevine, precanski Srbi su, optereceni prevelikim ratnim porazima, ponovo poceli da razmisljaju o autonomiji "Srba od Srba", ali stranke koje su to zagovarale nisu imale previse uspeha.
Akademik i istoricar Cedomir Popov kome autonomaski serklovi pripisuju "nacionalizam mileticevske provenijencije" istice da svaka autonomija ima dve nezaobilazne osobine. "Pre svega, autonomija je usputna istorijska stanica. Ako ide ka decentralizaciji, ona se, po pravilu, zavrsava izdvajanjem autonomne jedinice iz drzave. Obratni proces, vodi ka nestajanju autonomije. Drugo pravilo kaze da autonomiju po pravilu koristi odredjena manjinska nacionalna grupa za zastitu statusa i prava u visenacionalnim sredinama. U Habzburskoj monarhiji su se jedino Srbi borili za autonomiju jer su se osecali ugrozeni i citav period do Prvog svetskog rata protekao je u borbi za administrativnu, politicku i kulturnu jedinicu kako bi se u nekoj povoljnoj istorijskoj prilici ujedinili sa maticom."
Sa visedecenijskim komunistickim iskustvom, Krunic ocenjuje da se rukovodstva u Srbiji menjaju, ali njihov odnos prema ideji o autonomiji uvek je isti. "Secam se da je postojala izreka koja kaze da se u Srbiji svadjaju oko mnogo stvari, ali su jedinstveni protiv Milosa Minica i autonomije Vojvodine. Nekoliko meseci posle novog istorijskog preloma, autonomija Vojvodine je ponovo jedno od najbitnijih politickih, nacionalnih pitanja. Sve to mozda ukazuje da su u protekla tri veka, obelezena stalnom borbom za autonomiju ili ekonomsku samostalnost, te reci jednostavno ugradjene u mentalitet precanskih Srba i postale sastavni deo njihovih politickih svetonazora. Zato je i tautoloska igra reci u kojoj se postavlja pitanje cije su nase pare sasvim legitimna, kao sto je legitimno pitanje cija je nasa Vojvodina.
Skeniranje precana
Iako su radenici drzavotvornih medija klice separatizma u Vojvodini pronasli dok se jogurt jos nije osusio, istrazivanja javnog mnjenja su prvi put pronasla pristalice republike Vojvodine i nezavisne drzave tek 1996.godine. Za takva resenja izjasnio se jedan odsto ispitanika. Direktor agencije za istrazivanje javnog mnjenja SCAN iz Novog Sada Milka Puzigaca kaze da su sva istrazivanja poslednjih godina pokazala da je izmedju 60 i 70 odsto ljudi nezadovoljno statusom Vojvodine. "Unutar tog broja, mogu se primetiti odredjena pomeranja koja su prouzrokovana dogadjajima izvan Vojvodine. Tako je u periodu kad su poceli oruzani sukobi na Kosovu porastao broj onih koji odustaju od radikalnijih zahteva i kazu neka ostane ovako samo da ne bude rata. Posle promene vlasti, opao je broj pristalica Vojvodine republike. Ali procenat nezadovoljnih statusom Vojvodine ostao je nepromenjen i tu se moze zakljuciti da gradjani nemaju jasnu platformu ili resenje tog problema, vec samo osecanje nezadovoljstva, uskracenosti, nepravde." Rezultati nedavnog istrazivanja agencije SCAN ukazuju da 44 odsto ispitanika zeli autonomiju iz Ustava 1974, 15 odsto zeli vise autonomije ali manje od one iz pomenutog ustava, pet odsto izjasnilo se za republiku, tri odsto za nezavisnu drzavu, dok cetiri odsto zeli samo ekonomsku autonomiju. Sagovornica NIN-a navodi da su se brojne pristalice radikala izjasnjavale pozitivno o predlozima Nenada Canka, sto upucuje na to da je podrska autonomiji znatno sira od podrske strankama koje se za nju zalazu.
Zanimljivo je da je ispitivanje sprovedeno na podrucju centralne Srbije pokazalo potpuno drugacije rezultate - cak 52 odsto ljudi smatra da Vojvodina ima dovoljno ovlascenja, osam odsto kaze da treba ukinuti svaku autonomiju, dok se svega osam odsto izjasnilo za povratak u 1974, a 15 odsto za vise autonomije ali manje od one iz 1974.
Prema recima saradnika-istrazivaca Centra za politikoloska istrazivanja javnog mnjenja Instituta drustvenih nauka Zorana Lutovca, medjunacionalne odnose uglavnom je indukovala vlast. Pripadnici etnickih grupa negativno su ocenjivali odnose u Srbiji, imali povoljnije misljenje o medjunacionalnim odnosima u posrednom okruzenju, dok je cak 80 odsto ispitanika imalo povoljno misljenje o odnosima u njihovoj neposrednoj sredini. "Istrazivanja su pokazala da medjuetnicko nepoverenje nije dublje ukorenjeno osim u odnosima izmedju Srba i Albanaca. U svim drugim slucajevima, medjunacionalni odnosi su bili slabiji tokom velikih kriza da bi, recimo, u mirnijim periodima, kao sto je bilo pre i posle dejtonske konferencije, bili poboljsani. Posle oktobarskih promena, belezimo znatno poboljsanje odnosa prema manjinama, ali i stava manjinskih naroda koji o srpskom narodu imaju pozitivnije misljenje nego sami pripadnici srpskog naroda."
Batic Bacevic