Spasla me je vera i molitva

 

  Bilo je to pre jedno dve i po godine. S' leve strane ispod grudi, blizu srca, osetila sam bolove.  Tada sam imala 19 godina. Pomislih da je to od skrivene depresije. I bol je prošao. Ali ne zauvek.

 

  Posle nekih mesec dana bol sam ponovo osetila, a na tom mestu gde sam osećala bolove, počelo je da raste jedno "zrno". Ja se prepadoh, jer znala sam šta bi to moglo značiti. 

 

  Ne prodje ni tri nedelje, povuklo se sve. Odahnuh. Pomislih, prođe zauvek.

 

  Ali ne beše tako. Ponovo se vratilo posle nekog vremena. I "zrno" je počelo da raste. Dostiglo je čak veličinu od najvećeg zrna crvenog ili šarenog pasulja. Od bolova nisam mogla ni da dišem, jer udišući i izdišući vazduh osećala sam sve jače bolove.

 

  Odoh u Crkvu sa nadom i verom u skoro isceljenje.

 

  Ali je to opako "zrno" još uvek raslo. Ja sam se normalno ponašala i smejala sam se, kao da mi nije nista, dok se u meni sve okretalo od bolova.

 

  I jedne noći dok od bolova nisam mogla da spavam, uzela sam u ruke dva mala krsta: - jedan mali srebrnasti sa razapetim Hristom, a drugi mali drveni na kome je pisalo "Jerusalim". Srebrnasti sam položila na bolno mesto gde mi je iskočilo "zrno" - koje nije prestajalo da raste -, a drugi krstić sam držala u ruci.

 

  I te noći sam se do besvesti molila Svevišnjem Gospodu, Presvetoj Bogorodici, Hristu Spasu, Svetom Pantelejmonu, Svetom Vasiliju Ostroškom, Svetom Arhangelu Mihajlu (mojoj Krsnoj slavi) i mnogim drugim Svetiteljima koji su mi pali na pamet; molila sam se kao nikad u životu. Oplakala sam i iskajala sve grehe počinivši rečju, mišlju ili delom - namerno ili nenamerno -, i plakala sam više od straha nego od bolova, tako da mi je na kraju glas nestao, kao i snaga.

 

  I odjednom osetih toplotu neku na tom bolnom mestu, smirih se, i odmah zaspah - u sam osvit zore.

  Osetila sam kao nečiju blizinu, ruku što me miluje i smiruje i neke glasove koji su govorili da sam preživela ono najgore

 

  Probudivši se iz sna, - vidi čuda Božijega! - , "zrno" se skoro sasvim povuklo a bolove nisam skoro ni osećala.

 

  Od tada sam se sasvim posvetila Duhovnom životu i proslavljanju Svevišnjeg Gospoda i Nebeskih Svetih Sila.

 

  Ubrzo posle tog dogadjaja postala sam član crkvenog hora "Stevan Mokranjac".

 

  Zato sam i svoj sajt posvetila toj temi - Duhovnosti.

 

  A stranica glasi: http://communities.msn.ch/Ivance

 

Nikodijević Ivana