Da li ću večeras moći da gledam prenos fudbalske utakmice ? To je bilo prvo na šta sam pomislio kada je oko 14,30 nestalo struje.
Ovo nam se sve češće dešava. Polako smo počeli da se navikavamo da ručak za danas kuvamo prekjuče, da ću večernje kartanje morati da otkažem, a vožnja liftom je pravi rizik ... Sve ovo postaje deo naše svakodnevice koji, sudeći prema pričama, najviše smeta mladima.
Jako bih voleo da mogu ponovo da mirno sednem ispred svog kompjutera i počnem da spremam ispit, ne strahujući da će me restrikcije prekinuti. Ni sam ne znam koliko sam puta, za proteklih 70-ak dana, poželeo da sa devojkom odem u pozorište ili bioskop i predstavu, nesmetano odgledam do kraja ... Međutim, ponovo ta struja ! ...
Jedina dobra stvar, u svemu ovome, je to što smo svi postali bliži jedni drugima, sedeći u skloništu nestrpljivo čekamo kada će sirene objaviti prestanak vazdušne opasnosti. Taj trenutak čekamo pričajući i maštajući da se sutra nećemo sresti tu, u skloništu ; da će sutra prestati bombardovanje ; da ćemo opet imati struje koliko nam treba ... Znam da će tako biti, jedino ne znam kada će naša maštanja postati stvarnost ? ...
Da li da za večeras pripremim televizor ili sveću ?
Aleksandar Sremački