Pristup koji primenjujemo u kilringu je da se bavimo sadašnjim vremenom. Rad u sesijama se uglavnom odvija iz pozicije sada i ovde. Ima nekoliko teoretskih razloga zašto se tako čini. Prvo, jer nastojimo da se obavimo onim što je realnost, a ona postoji samo u sadašnjosti. Ono što se desilo je prošlost i više ne postoji, kao što ne postoji ni budućnost, koja je samo u mislima, snovima ili planovima, i tek će neki deo toga jednog dana postati realnost. Drugo, ono što se dešavalo u prošlosti, uticalo je na proces našeg formiranja i ugrađeno je u ono što smo postali i što sada jesmo. To egzistira sada i ovde, imajući manji ili veći uticaj na naše sadašnje stanje i funkcionisanje.
Primer: Ako uočimo da je klijent emocionalno hladan ili blokiran, umesto da počnemo da kopamo po prošlosti tražeći moguće situacije i uzroke koji su do toga doveli, radije ćemo se usmeriti na to što klijent sada oseća i koje stavove ima u vezi emocija: njihovog doživljavanja, ispoljavanja i sl., kako bi sa nastavkom rada doveli do veće emocionalne otvorenosti. Treće, kliring teži da bude brz i efektan metod u rehabilitaciji klijentovih sposobnosti i osećaja sopstvene dobrobiti, a istraživanje prošlosti često može da izgleda kao beskrajno dug posao, sa puno lutanja, konfuzija, nesigurnosti i često bez uočljivih konkretnih dobrobiti koje bi bile adekvatna razmena za utrošeno vreme i novac.
Zašto je jedan broj ljudi tako fiksiran za prošlost? Ne samo da o prošlosti pretežno razmišljaju ili govore, već i u njihovom neposrednom ponašanju uočavamo šablone koji ne odgovaraju tekućoj situaciji sa kojom se trenutno suočavaju i koji očigledno predstavljaju odigravanje nečeg sličnog od ranije. Razlog tome je što pojedini segmenti njihove prošlosti nisu u punoj meri doživljeni i integrisani. Ti nesažvakani segmenti su traume, koje imaju jednu karakteristiku sličnu magnetu. Kao što magnet privlači opiljke gvožđa, tako i traume privlače jedinice čovekove pažnje. S obzirom da ukupni potencijal čovekove pažnje nije neka neograničena kategorija, vezanost za prošlost jednog broja njih, uočavaće se kao delimična odsutnost te osobe u "sada i ovde" i odraziće se na umanjenje sposobnosti za konfrontiranje i rukovanje tekućom realnošću. Na primer, ako zamislimo da je ukupni potencijal jedne osobe sto jedinica pažnje, a da je 40 jedinica hronično vezano za pojedine traume iz prošlosti, onda to znači da će on u sadašnjosti funkcionisati sa samo 60 jedinica pažnje. Takva osoba će perceptirati samo 60% realnosti, što će se direktno odraziti na njen stupanj odgovornosti i efikasnosti u baratanju sa svakodnevnim životnim radnjama i obavezama. Reč "hronično" upotrebili smo da bi istakli da tu postoji pomeranje na više, kao i na niže u zavisnosti od spoljašnjih uslova i okolnosti, koji predstavljaju drugi pol "magneta". Tako kada se osoba zaljubi, ili primi tog dana platu (recimo neku bolju, a ne ove sadašnje), još nekoliko jedinica će se pridodati na onih šezdesetak. I suprotno, ako čuje da viče neko čiji je glas podseća na uvek pijanog i agrsivnog oca, ona unutrašnja strana magneta će se osnažiti i privući još jedinica na tu stranu. Naravno to se odvija na tzv. nesvesnom nivou, jer su u tom delu uma stornirane traume. Pojedini naučnici (K.G. Jung, na primer), su područje čovekovog nesvesnog prestavili previše širokim i dubokim, dodajući mu kreativnost i duhovnost, dok u kliringu samtramo da se tu radi o jednoj drugoj komponenti čoveka, koja je takođe nedostupna našoj dnevnoj svesti, kao uostalom i naše nesvesno, ali da se zbog te jedine zajedničke karakteristike ne mogu svrstati u zajedničku kategoriju. Da bi bolje razumeli šta je podsvest, prvo ćemo definisati šta je trauma? Traume su momenti jakog fizičkog ili emocionalnog bola usled kojih je došlo do potpunog ili delimičnog gubitka svesti. Udarac glavom o metal pri saobraćajnom udesu, na primer, ili "poslednje zbogom" dragoj osobi pred spuštanje kovčega u raku. Oprostite me zbog takvog primera, ali verovatno ste bar jednom to posmatrali ili i sami bili u toj situaciji, kada se na groblju porodica oprašta od nekog svog člana. Jasno se može videti da jedan broj njih ako ne i svi, su toliko potrešeni bolom da deluju nekako izgubljeni i odsutni. Baš ti izgubljeni, bolni, odsutni, zamršeni, neiskazani i nepotpuno doživljeni fragmenti nekadašnje stvarnosti su ono od čega je satkano naše nesvesno. To nije nekakav izvor kreativnosti ili mudrosti, kaga bi vredelo čuvati i uzgajati, ot je samo jedno bolno i prljavo skladište, u osnovi uvek aktivno i dinamično, koje operiše po principu proste fizike: nadražaj - reakcija. Kreativnost, estetika, senzibilitet, duhovnost..., dolaze iz jednog drugog dela, suštinski drugačijeg po poreklu i metodama pristupa. To malo naglašavamo zato što se jedan broj, posebno umetnički nastrojenih ljudi, pribojava da će ukoliko donekle rasterete ili pročiste svoju podsvest, istovremeno smanjiti i svoju kreativnost, odnosno, postaće previše racionalni i obični. Ne, pročišćavanjem podsvesnog, samo se oslobađamo mentalne i emocionalne tegobe, koja je sprečavala komunikaciju sa našim dubljim slojevima ili kontaminirala ono što se iz njih nekako uspevalo da probije.
Uprkos uvodnoj postavci, i u kliringu ponekad ne možemo da izbegnemo bavljenje prošlošću. Teoretski, to bi bila situacija sa onim ljudima, kod kojih je više od 50% jedinica pažnje okrenuto ka unutra. Za one klirere koji se kliringom bave kao psihoterapijom, to ne bi ni predstavljalo izuzetak, pošto većina klijenata može biti u toj kategoriji. Za one klirere, koj pak kliring primenjuju kao metod ličnog razvoja ili u raznim fazama kanselinga, vraćanje u pojedine događaje iz prošlosti je nešto što bi samo povremeno radili.
Primer: kada tokom rada konstatuju neki događaj iz prošlosti koji je imao karakter prelomnog, u kome se obično nešto krupno desilo, što je promenilo tok daljeg klijentovog života. I za ove druge, a pogotovu za one prve, je važno da u svojoj radionici imaju uvek spremnu bar jednu dobru alatku za takve situacije. Takođe ili, pre svega, dobro je da taj rad iskuse prvo na sebi, što je u ovom poslu osnovni uslov da bi se neka alatka mogla primeniti efektno na drugima. Jedno od zlatnih pravila glasi: drugome možemo pomoći samo onoliko koliko smo od te vrste pomoći sami dobili.