|
Mostovi izneverenih očekivanja Muziciranje pijanistkinje Rite Kinke jednog toplog ranog popodneva, krajem maja, na Kolarcu, okončano je gromkim aplauzom. I brojnim čestitkama iza scene. Ova tridesetsedmogodišnja umetnica imala je samo pet godina kada je načinom sviranja skrenula pažnju na sebe, jedva petnaest kada je upisala muzičku akademiju, a danas je profesor. U međuvremenu dobila je brojna prestižna evropska i svetska priznanja i održala je preko hjiljadu koncerata u Evropi, Kanadi, Australiji, SAD... No, ovaj na Kolarcu ima specifičan značaj. Jer, to je njen prvi koncertni nastup nakon što je postala mama. Osmomesečnu kćer koja, po Ritinim rečima, najviše voli Bramsovu uspavanku i uživa da sama prebira po dirkama klavira, povela je sa sobom. - Ove dane proživljavamo kao i većina drugih ljudi - kaže Rita Kinka. - Čovek u prvi mah oseća strah koji potom racionalizuje. Živimo od danas do sutra. Svakog jutra pomislim: divno, svi smo zdravi i živi. Moja porodica je uvek na okupu. Ima nečeg neizdrživog u ideji da vaše malo dete nije uz vas. Ovo je vaš prvi koncert nakon što ste dobili kćer. Kako ser osećate? Jeste li se vratili u formu? - Ja imam, kako to definišu poznavaoci, čudne ruke i tehniku. Pijanisti obično kažu ako ne vežbaš izvesno vreme potrebno ti je duplo više da bi to nadoknadio. Ne želim da budem pretenciozna ali za mene to ne važi. Znate, najvažnije je da su uši otvorene, jer one su prva bitna tačka one linije koja bi se mogla nazvati prenos osećaja. To treba prvo iščistiti. Da se osluškuje ton, a ne samo mehanički postiže brzina. Kada se pte dve godine obeležavali svoj veliki jubilej, trideset godina za klavirom, svirali ste Betovena. Znači li to da je on kompozitor koji je najbliži vašem umetničkom biću? - Ne, to svakako nije Betoven. I teško bih mogla da navedem ime nekog kompozitora a da iskreno odogovirm na vaše pitanje. Naravno, svako ima kompozitora koji mu nije naročito blizak. U mom slučaju to je bio Mocart. Ali sam mu se približila kada sam se spremala za jedno takmičenje u Strazburu. Koji kompozitor, po vašem uverenju, najviše oseća život i raduje mu se? - Nisam do sada razmišljala na taj način. Mnogi bi verovatno uprkos tamnim tonovima rekli da je to Mocart. No, ja mislim da je to površno gledanje na njega kao dečaka u čipkama, koji trčkara okolo, pravi gluposti i raduje se životu. Ima jedan kompozitor koga ne slušamo baš često, a koji je vrlo vitalan i pun životne radosti. To je Sen San. Uopšte Francuzi imaju taj neki šarmantan kapric. Oni su kao šampanjac, penušavi, pitki i opojni. Možda nisu tako duboki i ne zadiru do bitnih pitanja uživotu. Jer, oni koji zadiru u srž muzike i života nisu vedri. Jedan kompozitor mora biti i filozof. Mislite li da su suštinska životna pitanja uvek bolna i teška? - Ne znam... Lično sam, po prirodi optimista. I kada sam jako tužna uvek mislim da će sutra biti bolje. To je, valjda, ljudski. No, većina kompozitora u doba romantizma je jako patila i izražavala se upravo kroz to osećanje. Možda su upravo verovali da se iz patnje rađaju velika dela. Bili ste laureat značajnih evropskih i svetskih takmičenja, i usavršavali se u Njujorku. Da li Vam se sada, u ovoj našoj patnji, neko od tamošnjih poznanika, prijatelja, saradnika, javlja? - Izuzetno retko. Čak i kolege koje su otišle odavde se gotovo ne javljaju. I ja izbegavam da bilo koga zovem. Izgleda da su se na nekom porušenom mostu srela naša izneverena očekivanja, tačnije razočarenja i njihov strah. Znate, mi smo već dugo, kako se to obično kaže, na crnoj listi. Sećam se kada smo u okviru takmičenja "Kraljica Elizabeta" u Briselu svirali za kralja i kraljicu, a bilo je to u vreme raspada Jugoslavije, ljudi su bili vrlo podozrivi. Kralj mi je prišao i sa izrazom uzbuđenja i usplahirenosti rekao "Vi ste iz Jugoslavije... ja ću se moliti za vas". A u Njujorku, koji je inače konglomerat stranaca, tri puta sam bila pozivana da sviram na prijemima onog najbogatijeg i najuticajnijeg sloja. Trebalo je da mi to bude čast. A ja sam osećala odbojnost. Kao Hajdn kod Esterhazija. I uvek sam svirala žestoko, da ih malo protresem. Može li muzikom da se "protrese" čovek i koliko to može da pomogne u ovom vremenu? - Bilo je tada ljudi koji su reagovali. U takvim trenucima nijanse u ličnim karakterima igraju veliku ulogu. Moram priznati razmišljala sam, kao verovatno i većina umetnika, ima li smisla svirati i držati koncert u ovom trenutku. Međutim, mislim da ipak vredi i da ima smisla. U to su me uverili i ljudi koji su mi prilazili, čestitli i zahvaljivali na tom vremenu u kome sam im odvratila misli od svojih tragedija. Zaista ne volim kada neko kroz ovu situaciju pokušava da istakne sebe, i zato ne bih previša govorila ni o ovom koncertu ni o uspesima, ni o padovima, ni o karijeri. Polako biće, nadam se, vremena i zato. HUMANITARNA POMOĆ UZ SARADNJU SA NADLEŽNIM ORGANIMA BEOGRAD - Savezna Republika Jugoslavija je kategorično protiv inicijativa nekih stranih vladinih i nevladinih humanitarnih organizacija za dostavljanje humanitarne pomoći iz vazduha stanovnicima Kosova i Metohije. Takav vid doturanja pomoći je praćen velikim rizicima i mogao bi da dovede do neželjenih incidenata. Za takav način dostave pomoći nema nikakve potrebe, s obzirom da ne postoje nikakve prepreke da se humanitarne pošiljke upućuju uobičajenim, bezbednijim kopnenim putem u sve delove zemlje i podele onima kojima je ta pomoć najpotrebnija. Savezna Republika Jugoslavija je otvorena za prihvatanje humanitarne pomoći iz svih zemalja sveta. Međutim, ona bi morala da bude dostavljana na bazi saradnje sa našim nadležnim organima i institucijama, uz njihovu punu saglasnost i uvid, kaže se u saopštenju Saveznog ministarstva za inostrane poslove. |